Промоција књиге ''Приче из назаборава''

25.12.2019.

У уторак 24. децембра текуће године у Крипти Храма Светог Саве одржана је промоција књиге ''Приче из незаборава'', архимандрита Алексеја (Богићевића).

Присутним гостима и публици се обратио протођакон Младен Ковачевић, преносећи поздраве и благослов Његовог Пресосвештенства Епископа ремезијанског Стефана. На промоцији књиге је, поред аутора, говорила и уредник издања, госпођа Радмила Мишев. У уметничком делу програма наступио је ђакон Александар Секулић, који је извео неколико духовних композиција. 

За ову прилику преносимо једну причу из књиге, о догађају из 1976. године у манастиру Дечани, за време настојатеља архимадрита Јустина (Тасића):

КАКО ЈЕ СВЕТИ КРАЉ СТЕФАН ДЕЧАНСКИ ПОМОГАО АЛБАНКИ

Био сам млад ђакон у лето 1976. године. Волео сам да бринем о цркви, о чистоћи цркве, паљењу кандила, благољепију. 

Негде у три сата после подне, пре вечерње службе, кренем да палим кандила. Видим о. Јустина како седи на парапету. 

Око целе цркве постоји парапет изграђен за време краља Александра Карађорђевића. Пошто је црква почела да тоне са једне стране, инжењери су извршили прорачуне, потпкопали, учврстили и поставили унаоколо цркве мермерне блокове, истоветне онима којима је црква зидана, тако да је престала да тоне. Били су као праве куле. Ту смо сви радо седели. Оцу Јустину је то био мали предах. Није било ниједне групе, а како је о. Јустин био и кустос, морао је стално да дежура. 

Каже ми Јустин: ''Хајде, седи мало!'' Сео сам поред њега. Летње поподне у Дечанима. Модро небо над нама, ми наслоњени на топао камен цркве, ако у мајчином загрљају. Мир и спокој. Тренутак потпуне, ничим помућене среће кад душа пева и винула би се у висине. 

Хвала ти и слава Боже на оволикој лепоти и дару!

У то долази једна кршна жена у димијама, муслиманка, види се. Прилази и каже оцу Јустину: - Хоћу да ми читаш молитву!

- Добро, хоћу!

- И да идем код Доброг Гроба! (Албанци кивот Светог Краља зову Добри Гроб).

- Може, него да те питам, имаш ли ти неки проблем?

- Имам. Боли ме стомак и чујем неку децу како плачу!

- А, реци ти мени - Јустин ће њој - да ли ти носиш нека амајлије од 'оџе, записе?

- Носим. 

- Е, да идеш кроз ону доњу капију на мост на Бистрици и да бациш то у Бистрицу, па да дођеш да ти читам молитву. 

Послуша она. 

Одем ја, упалим кандила. Дође време за вечерње. Одслужисмо. По завршеној служби о. Јустим каже: ''Боже, она се изгледа наљутила и отишла!''

И Јустин, забринут, крене ка доњој капији, кад она жена управо прилази капији. Сва је некако избезумљена, рашчупана, прашњава, са модрицама око очију. 

Пита је о. Јустин: ''Шта ти је?'', и ухвати је под руку, доведе да седне тамо где је он пре вечерње службе седео, донесе јој чашу воде.

Кад је мало дошла к себи, поче жена да прича шта јој се догодило:

- Кад сам стигла на мости и кренула да скидам записе од хоџе, појавио се један црни човек и почео да ме туче зашто хоћу да бацим те амајлије. Никако ми није дозвољавао да их скинем. Толико ме је тукао да сам пала на мост. Ваљали смо се на мосту. Колико је то трајало не знам, али како су даске на мосту мало размакнуте, некако сам успела да бацим хоџине записе - амајлије. Тог трена, кад сам их бацила, он је одступио! Ко је то био, човек или дух, приказа нека, не знам,  али да има много тешку руку, то знам. Ево, сва сам изубијана!

О. Јустин је одвео жену до кивота Светог Краља и прочитао је молитву. После молитве изашла је из цркве потпуно мирна, види се - растерећена. Ми нисмо видели црног човека, али смо видели избезумљену жену и модрице на њеном лицу и рукама. Очигледно је била страшна њена духовна и физичка борба. 

О. Јустин је рекао: ''Кад је она кренула да баци запис, нечастиви јој није дао. Није дао да баци оно чиме је држи у власти!''

То је поука да православни много греше када прихвате да иду код хоџа и врачара да им дају ''записе'', па да они то носе. Треба да иду у цркву, треба да иду код свог свештеника. Да посте, исповедају се и причешћују. Само тако могу и треба да се боре, да се, уз Божју помоћ, ухвате у коштац са проблемима, поготову оваквим нечастивим. Другачије не може. 

Никад не смемо да заборавимо речи Господње да се тај род (погани, нечастиви) изгони само постом и молитвом.