Сава Архиепископ

Упадљива карактеристика духовног човека јесте његово незадовољство са самим собом. Када је подигнут на високи црквени положај, мимо своје воље, он сматра себе умањеним, скоро кажњеним.

Ту је била и велика количина тканог платна за мантије монасима, па чак и коња потребних за вучу и јахање у тој земљи без путева. Родитељи су све то послали своме драгом чеду, иако су добро знали, да он неће ништа од тога задржати за себе.

У међувремену, Света Гора дала је свакој другој Православној Цркви по неколико врло познатих епископа, архиепископа, па чак и патријараха. Ни један од њих, укључујући ту и Саву, није напустио Свету Гору добровољно.

Цар Теодор и патријарх Манојло се показаше веома мудри, искрено желећи добро Српској цркви, што су инсистирали да Сава буде њен први архиепископ. Мајка црква у Цариграду није увек показивала материнску дарежљивост према црквеним провинцијама и није се радо одрицала својих права и власти. Међутим, цар и патријарх у Никеји учинили су то радо и са љубављу, као да су били надахнути Светим Духом. Они су схватили да за џиновски рад треба духовни џин. Сава је заиста искрено одбијао тај положај. Била му је тешка и помисао да се растане од Свете Горе у којој се деценијама припремао, и своју душу обогатио свима тамошњим врлинама, да би била достојна невеста свога небеског Вереника. Ипак, овога се пута његова жеља није испунила и што је било одлучено, није се могло поништити. Тако, вративши се у Свету Гору лађом, његова душа беше прекривена облаком туге. У Светој Гори Сава беше дочекан са великом радошћу. Хиландар се напуни мноштвом црноризаца из свих манастира, ћелија пештера

„Сви жељни да приме његов благослов, али тужни што ће се растати од њега.“ Нигде у свету није епископ толико поштован и уважаван као у Светој Гори.

Прот лично и сви игумани позваше Саву да служи свету литургију и да рукоположи нове свештенике и ђаконе. Свуда су га поздрављали као свог старог пријатеља и добротвора. Многи од њих су га се сећали као босоногог дечака, који је помагао свима и свугде. И сви су га знали као најстрожег аскету, најпрактичнијег старешину и најдарежљивијег сабрата, тако да су заиста били поносни њиме. Јер, ето он, као један од њих постаде архиепископ. Радовало их је и то што је свет на све стране, и поред свих својих слабости, тражио и требао монахе из Свете Горе, и што је поштовао њихову духовну снагу и ценио њихове врлине. Са својим светло-сузним плавим очима, Сава бејаше у дубокој љубави са сваким од ових сатрудника за Божју љубав: увек готов да заплаче, радујући се и тугујући у њиховој радости или тузи. Кад посвршава све што су га молили да учини, он се повуче у своју Испосницу.

Тамо, у његовој познатој мрачној ћелији, изненада га обузе неочекивана слабост. Та ћелија у којој је некада својој души правио лествице до неба и у којој је себе обогатио личним знањем и ризницом божанске љубави, сада му постаде Гетсиманија. Осећао се као Адам, када је био изгнан из Раја. У свом очајању, он је чак Богу замерио вичући:

„Господе мој, имао сам наду у тебе, а сада си дозволио да паднем тако ниско, раздвајајући ме од светаца Свете Горе. Ја нисам у стању да учиним било шта добро за народ моје земље!“

Господ није напустио свога верног слугу. Једне вечери, Сава се пробуди из лаганог сна, када се пред њим појави Пресвета Богородица и рече му: „Зашто си пао у такво очајање када знаш, да ја посредујем за тебе пред Царем свих, који је мој Син и Бог? Устани, дакле, иди на посао, за који те је Он одабрао. Одбаци све сумње, јер Он ће те увек помоћи!“

Оснажен овом визијом, Сава устаде, брзо среди све послове у Хиландару, поведе са собом неке од најспособнијих монаха, достојних да постану епископи, и оде у Солун. У овом Великом граду остаде подуже времена, станујући у манастиру Филокалу. Ту поче рад са својим ученицима. Преписа Крмчију и друге књиге црквеног права и поретка, као и литургичке књиге. Купи велики број грчких књига, да би биле доцније преведене на српски и велики број црквених одежди, икона и богослужбених утвари. Какав год леп предмет виде у солунским црквама, он погоди уметнике да начине исте такве за Жичу и друге манастире у Србији. На крају, помоливши се на гробу светог великомученика Димитрија, опрости се од солунског митрополита и крену за Србију.

На српској граници дочекаше га његови синовци Радослав и Владислав, Стефанови синови. Велики жупан лежаше болестан, те не могаше доћи. Млади принчеви поздравише стрица са особном радошћу и поштовањем, поклонивши се пред њим, пољубише му руке и затражише благослов. Тако, после шест стотина година од почетка примања хришћанске вере, први српски архијереј крочи на српско тле – и то какав архипастир!

Архиепископ у Жичи

Мисао изражена у камену или насликана оставља дубљи утисак него када је само усмено исказана. Историјска је чињеница да је христијанизирању Русије највише допринела чувена и велелепна црква Свете Софије у Цариграду, конкретно: њена фантастична архитектонска грандиозност и унутрашња лепота. Њен оснивач, цар Јустинијан, земљак Светог Саве, може, дакле бити називан апостолом Русије, са не мање части него Свети кнез Владимир.

Сава је добро знао велику корист хришћанске уметности у учвршћивању вере. Но, пре Саве, Немања је то, такође, знао. Он подиже поносну Студеницу, а пре тога Ђурђеве Стубове. Има прича о упадљивости ове последње, а о Студеници и да не говоримо. Дође неки турски паша са војницима да разори цркву, али кад уђе у њу и виде њену импозантну архитектуру и фреске анђела и светитеља насликаних живим бојама, као и хармоничну куполу, он се толико уплаши, па повика: „Бежимо брзо одавде, јер пазите, овде станује сам Бог!“

Када Сава дође у Жичу као Архиепископ, установио је да су грађевински радови били завршени. Снажни торањ се пробијао, надвисујући све и доминирајући околином. Црква је имала дугачак нови средњи део, велики олтар и врло пространо предворје, која су држала два стуба. Била је једна велика и две мање куполе, две лепе капелице с обе стране лађе и трећа, врло мала, у торњу, коју је Сава касније користио за молитву у самоћи. Цела црква беше сазидана од камена, изнутра омалтерисана и обојена у црвено са златним пругама на свим угловима, хоризонтално и вертикално. Црква је била заштићена правоугаоним, високим и дебелим зидовима, са много кула и пушкарница намењених за одбрану од непријатеља. Унутар зидова и око велике, као и мале цркве Светих Апостола, биле су сазидане ћелије за монахе, са великом пријемном собом и салама, као и просторијама за Архиепископа, краља и госте.

Све је ово Стефан саградио по Савином плану и упутствима и разуме се, Сава је овим био веома задовољан. Али, украшавање цркве, као што је фреско-сликање купола и зидова, уметнички камен, метални и дрвени радови, као и црквени намештај за уобичајене потребе, све је то чекало Саву. Сава је намерно са собом довео већи број уметника из Азије, Солуна и оних који су побегли из Цариграда. Неки од њих су већ радили код Саве у Хиландару. Били су то најбољи мајстори византијске уметности. Сава не хтеде да подражава мешани стил Студенице, задужбине свога оца, већ је желео да у Жичи покаже најчистији византијски стил, као савршени израз Православља.
Увек „врео у духу“ (Рим.12,4), Сава је тражио од уметника да пожуре што је могуће више, премда је знао врло добро да је журба непријатељски расположена према уметности. Иако је био свестан свега овога, плашио се времена које је брзо летело. Желео је да ограничено време испуни неограниченим делима. Очекивало га је свечано освећење велике цркве, хиротонисање нових епископа, његово лично устоличење као првог српског Архиепископа, састанак великог народног сабора и проглас о крунисању српског краља. Имајући све ово у виду, Сава је био у великој журби око довршења Жиче. И успе да је ипак заврши. Мање важне ствари одложио је за после ових свечаности, јер је журио да ове важне ствари обави у времену од Васкрса до Духова 1220. године.

Велика маса света присуствовала је освећењу Жиче. И после освећења, по правилима, Сава је служио свету литургију свакодневно. На девет литургија он је хиротонисао девет нових српских епископа.

Неуморно је проповедао на свакој служби. Он је честитао српском народу и позвао га да заблагодари Богу што сада има своје епископе, епископе своје крви и свога језика. На другој страни, нове епископе је упућивао да буду достојни наследници Христа и апостола, како личним животом тако и у вршењу своје јавне службе.

„Ваш живот„, каже он, „треба да буде тако дисциплинован, да би могли да служите за пример свима онима, који су вам поверени на старање. Јер, будите сигурни, да ћете морати дати одговор Исусу Христу чак и за најнезнатнију овцу свога духовног стада, главном Архипастиру свих свештеника, кад се појавите на страшном суду.“

После ових и сличних упутстава и упозорења, Сава им раздели књиге на српском језику Србуље, које је са собом донео из Свете Горе, наређујући им да те књиге препишу и умноже и да их употребљавају у сваком манастиру и свакој парохијској цркви у својим епархијама. Онда их благослови и посла у њихове епархије као нове апостоле.

Сава је посветио Жичу Христу Сведржитељу, чија је огромна фреска била живописана у великој куполи, а храмовна слава одређена за дан Христовог вазнесења, четрдесети дан по васкрсењу. После тога, Архиепископ посла поруку Великом жупану да дође у Жичу на дан Вазнесења, са својим војводама, племством и државним чиновницима, вишим и нижим. Позва, такође, и све епископе и свештенство да дођу у Жичу. Сви су се одазвали и дошли на време. Са поносом и радошћу све су очи биле упрте у Жичу, дивећи се њеној лепоти.

Стефан – први крунисани краљ

Има дана у историји једног народа који остану неупоредиви и заувек у сећању, као одлучујући у судбини тога народа. Такав дан је био дан Вазнесења Господњег – Спасовдан, 1220. године. Тога дана, први српски Архиепископ беше устоличен и први српски краљ беше крунисан у Жичи.

Оба ова догађаја имала су подједнаку важност: пуна независност српског народа и цркве од страних држава. Оба ова достигнућа била су дела Светог Саве.
Тога дана, Сава је служио свету литургију у великој цркви „са свим епископима, старешинама манастира и мноштвом свештеника.“

Епископи најпре њега уведоше у архиепископски престо. Онда, после великог входа, Архиепископ узе освећену круну и стави је на главу Великом жупану Стефану. После тога стави му и краљевски плашт на рамена. Најзад га помаза светим миром и причести га у олтару. Онда објави: „Стефан, краљ свих српских земаља и Приморја.“ Народ у одушевљењу викаше: „Амин, амин. Живео краљ Стефан!“

Потом краљ позва све присутне за трпезу као своје госте. По Савином наређењу, најсиромашнији беху доведени до краља да би примили поклоне и да би се и они могли радовати са свима присутнима.

„Правоверни краљ радовао се као никада пре,“ каже биограф. Радовао се изнад свега величанствености Жиче, која ће учинити његово име пред Богом и пред српским народом бесмртним заувек. Много пута је прилазио ближе цркви да би је боље разгледао и споља и изнутра.

Разгледао је сваки кутак и лук до последњег детаља. Изузев Цариграда, таква се црква није могла видети на целом Балкану. У припрати су била живописана два портрета, један Стефанов, а други Радослављев, његовог старијег сина и наследника. Стефанов портрет показује човека лепог изгледа са црном брадом и скупоценом краљевском круном са бисерима и златним кићанкама. Такву круну су касније носили сви српски краљеви и цареви. На тој слици не видимо краљицу, као што смо навикли да видимо у свакој краљевској задужбини. Чак и Немања је живописан у Студеници са својом супругом Аном. Разлог отсутности Стефанове жене на фресци у Жичи је вероватно тај, што је она била римокатоличке вере.

У истој припрати на зиду је било написано краљево име и указ. Укратко, овај натпис објашњава повод и разлоге ради којих је краљ сазидао Жичу и наброја дотације за издржавање манастира.
Одушевљен изврсном лепотом Жиче, краљ је био неописано радостан. Биограф каже: „Он се није толико радовао краљевској круни или брилијантном краљевском плашту. Прави узрок његове радости беше Жича и мноштво народа, који се дивио и у њој Бога славио.“

Стефан је без сумње био дубоко побожан човек. Уопште речено, он је био заиста велики човек и поред неких људских грешака, које је он раније или касније починио. Он се због ових својих грешака искрено кајао пред својим духовним оцем Савом и примио опроштај. За њега каже историчар: „Немањин наследник, син му Стефан, беше мудар и талентован човек, добро образован у византијском духу. Он беше вешт дипломата и разуман ратник. Без икакве сумње, он је био један од најдаровитијих људи међу свима Немањићима.“

Следећег дана, Сава је одржао велику беседу са свога архиепископског трона у присуству краља и његових пратилаца. Сава је, као и обично, почео са набрајањем основних принципа хришћанске вере. Он је присутнима упутио следеће речи: „Браћо и пријатељи, децо моја у Господу, чујте речи моје са пажњом и љубављу ради вашег добра.“ Први део беседе беше дубоко теолошки, а други пастирски. После објашњења хришћанске вере најјасније што је било могуће, он говораше о јересима и погрешном учењу, које је ђаво посејао међу Србе, као кукољ по житу. Позва свакога који је пао у јерес да се врати правој вери, говорећи: „Ми ћемо га брзо излечити овом правом вером у Бога!“ На ово дође од присутних громогласан одговор: „Ми верујемо, Владико, како нас ти учиш!“ Онда је Архиепископ затражио од свих присутних да за њим понове три пута Православни Симбол Вере: „Верујем у једнога Бога…„, до краја. Потом затражи од присутних да понављају за њим: „Ми прихватамо све васељенске саборе Цркве и све што су они одбацили, одбацујемо и ми, и што год су они проклели, проклињемо и ми. Ми поштујемо Часни крст на коме је био разапет Христос, наш Живот. Ми поштујемо иконе Христа и Његове Пресвете Матере. Ми узимамо свето причешће у оба вида, са чврстом вером, да чинећи тако, ми узимамо право тело и праву крв нашег Спаситеља. Ми поштујемо, исто тако, цркве и иконе светитеља. Ми ћемо се придржавати традиције светих апостола и светих отаца.“
Беше то јединствен призор, који се може упоредити једино са догађајима на реци Јордану, када Свети Јован Крститељ викаше народу: „Покајте се!“ И сви они који су припадали јересима искрено се покајаше и питаше Саву шта треба да чине

Краљ Стефан је био веома дирнут. Он је увек мислио о своме млађем брату да је необичан човек, али није никада очекивао да ће Сава заорати тако дубоку бразду.