Светогорски монах

У овом свету љубав је неодвојива од бола. Већа љубав, већи бол у случају растанка. Расткови пратиоци, ловци узалудно су тражили свог младог принца целог следећег дана. Уплашени због нестанка свог господара, они се тешка срца вратише у Рас.

Њихова страсна вест пала је као гром из ведра неба на народ који се још увек веселио, а посебно на Немању и Ану. Њихова радост претвори се у дубоку тугу и гласно нарицање. Неки су чак и помишљали да су дивље звери растргле Растка.

Велики жупан, савлађујући сопствени бол, тешио је супругу говорећи: „Господ, који нам га је дао, помоћи ће да га видимо опет“. Затим позва свога војводу и нареди му да узме неколико официра и сместа крене у правцу Солуна, па чак и до Свете Горе, ако је потребно, да нађе Растка и врати га кући. Даде војводи и лично писмо за хепаркоса (војног гувернера у Солуну), молећи и њега за помоћ да се Растко нађе и врати назад. У противном биће нападнут војском.

И ова група српских племића на хатовима крену преко балканских планина и долина у потери за Растком. Гувернер Солуна прими их са почастима. Он је, свакако, био узнемирен Немањиним писмом. Било му је много стало до пријатељства са моћним српским владаром, те отпоче са детаљним претраживањем града и околине. На путевима су постављени стражари, путници су контролисани, транспортна кола заустављана, а полиција је била на узбуни. Међутим, све је било без успеха. Стари монах је био исувише вешт. Он је знао све тајне стазе далеко од града.

Гувернер затим написа оштро писмо Проту, управнику Свете Горе, упозоравајући га да поступи одмах по Немањином захтеву, „да не би наш пријатељ и отац дечаков постао наш непријатељ“.

После заморног путовања кроз шумовито полуострво Халкидики, српски коњаници најзад стигоше у Свету Гору. Ту сазнаше да је група српских монаха допутовала у манастир Светога Пантелејмона, тада зван Солунски манастир. Тако продужише узбрдо до мањег конака. И тамо, најзад, нађоше Растка. Још је носио своје световно одело. Они га поздравише са поштовањем и сузама радосницама. Војвода позва Растка на страну и дуго су разговарали. Он му је описао бол и очајање старих родитеља, саветујући му да послуша наређење Великог жупана, те да се спреми и одмах са њима крене кући.

Ухваћен тако не припремљен у своме плану, Растко је молио војводу да га остави овде. „Ви сте човек од моћи, драги војводо“, преклињао је он,“ и ако само хоћете Ви можете умирити мога оца и допустити ми да останем и остварим оно зашто сам дошао овде“. Не само да није попустио, војвода се још више разљути и запрети да ће га конопцима везати и као заробљеника одвести назад. Видећи да је немогуће убедити тврдоглавог и савесног војводу, Растко га загрли и рече му: „Нека буде воља Божја“, и обећа да ће идућег дана бити спреман да пође са њима. Убедио је војводу да не брине и да се лепо одмори. Међутим, у својој глави, заједно са игуманом, скројио је план још смишљенијег заваравања трага. Наиме, после пола ноћи игуман нареди јеромонаху да одведе Растка у капелу торња, пирга, и да га замонаши. Јеромонах учини како му је заповеђено. Узе прописане монашке завете од Растка, постриже га, обуче у монашку ризу, прочита молитве и промени му име. Растково ново име беше Сава. Његов последњи имењак, Свети Сава Освећени-Јерусалимски, живео је у шестом веку. Кад се војвода пробуди ујутру и не нађе Растка, разбесни се на монахе, нарочито на оног старог Руса, који је наговорио Растка да побегне из дома у Свету Гору. Његови војници се нису могли уздржати у својој разјарености па су почели да вређају, па чак и да туку монахе. Чувши ову гужву, и кукање испребијане браће, Сава се појави на малом прозору цркве на кули, позва војводу, баци му пред ноге свежањ са својим племићким оделом заједно са својим постриженим власима и рече: „Однеси ово мојим родитељима и реци им да си ме видео као монаха под именом Сава“. Даде му и писмо за своје родитеље, обавештавајући их о свему што се догодило, и молећи их да му опросте и да га забораве.

Сада војвода беше сасвим немоћан, јер по црквеним законима Источне цркве, кад обичан грађанин постане монах, не може бити кажњаван од световних власти. На њега се не може ставити рука. У очајању војвода сада повика: „О ти, без милости, камена срца! Преварио си свога оца, па сад и нас. Како се не бојиш Бога?!“ Такве и још друге прекоре упућивали су и остали официри испред куле. Викали су и плакали. Сава такође плакаше. После све ове гужве, потерници напустише Русик, окрећући се често на би ли још који пут видели Саву на прозору куле. Тога незаборавног јутра принц Растко је отишао заувек, а Сава ступа на позорницу драматичне историје Свете Горе, Србије и Православља уопште.

По монашким правилима, кандидат мора да буде искушеник неколико година пре него што постане монах. У Светој Гори искушеништво траје дуже него у другим манастирима у свету. Растко је међутим, постао монах без искушеништва, захваљујући притиску околности. Он је провео у Русику само неколико дана, више као гост него као искушеник пре него што се променуо из Растка и Саву. Па ипак, он је као монах прошао кроз сва тешка припремања, сматрајући себе врло младим, последњим међу својом браћом.
У Русику Сава остаде кратко време, највише неколико месеци. Онда је премештен у Ватопед, један од најстаријих великих манастира у Светој Гори, посвећен Благовестима. Било је то овако: Када је на Благовести била слава манастира Ватопеда, игуман позове старешину манастира Русика, молећи га да са собом поведе и Саву. Том приликом, Сава је направио тако диван утисак на своју братију, да игуман затражи од Саве да остане стално са њима. Млади монах не могаше рећи ни да ни не већ остави своме старешини да одлучи. Тек када су се два игумана сложила да остане, он је остао у Ватопеду не неколико дана или месеци, већ пуних деветнаест година.

Манастир Ватопед

Била је за Саву непроценљива корист што је остао баш у Ватопеду, а не у неком другом словенском манастиру. Ту је он научио одлично грчки. Тамо је била богата библиотека о светим оцима православне цркве на оригиналном грчком језику. Тамо се као на изложби могао посматрати врхунац префињене византијске цивилизације, уметност, архитектура, сликарство, поезија, хорска музика, дуборези, каменорези, текстил, лепо писање, ствари од злата, сребра и бакра; такође зналачко кројење и шивење, кување и разни други занати, чак и учење лепом понашању. Јер Ватопед беше узор, као царски манастир, зидан, презиђиван и украшаван од свих царева почев од Константина, Теодосија, Аркадија, до последњег члана династије Палеолога. Једини цар који не само да није помагао, већ разорио, будући касније подржаван од мухамеданаца, био је Јулијан Отступник. У таквом центру духовности и цивилизације, Сава је имао ретку прилику да изгради свој карактер по узору на најбоље примере које је видео и најбоље књиге које је читао. Када се све ово има у виду, као чињеница да је Сава касније, са оцем, добио од Ватопеда велики део земље на коме су њих двојица подигли српски манастир Хиландар, свако ће уочити прст Божји у Савином пресељењу из Русика у Ватопед. Да, ми чврсто верујемо да ова промена места, није дошла Савиним избором, нити његовом чежњом за славом и грамжљивошћу за новцем његовог новог старешине, већ далековидошћу промисла Божјег.

Вратимо се поново Расу. По повратку, војвода изложи Великом жупану шта се десило са Растком и даде му свежањ са његовим оделом и постриженим власима. Немања и Ана почеше по други пут оплакивати свога сина, као да је мртав. Принц Растко је заиста био мртав, али је монах Сава био жив. Краљевски двор у Расу поново се претвори у кућу јадиковања. Савлађујући свој тешки бол, Немања написа Сави писмо, молећи га да дође кући, макар и на кратко време. Уз то, посла му прилично велику своту новца за личне потребе, за манастир и за сиромашне. Као нежни и мудри отац, а познавајући људе, он је желео да Сава овим поклонима стекне себи пријатеље у туђој земљи. Сава је и то успео.

Са благословом свога старешине, Сава је неколико пута пропутовао Свету Гору. Идући бос, и живећи само на хлебу и води, он је посетио Кареју и прво, из поштовања, посетио Прота.

После тога је отишао у велике манастире: Котломуш, Иверион, Филотеј, Каракал, Лавру и друге, где је стотине монаха живело заједно, по монашком правилу заједничког живота. Из Лавре се попео на врх Атоса,
одакле је могао да види целу Свету Гору, а у даљини на једној страни Цариград, а на другој Солун. Задивљен овом величанственом лепотом Божјег стварања, он клече на колена на овој највишој стени и са сузама у очима захвали Пресветој Богородици, што га је тако милостиво примила на своју територију. Силазећи са врха планине, Сава је посетио пећину светог Петра Атонског и доле ниже, друге чувене испоснице, скитове, ћелије и усамљене пећине. Скит изгледа као мало село са колибама или келијама за два или три сабрата. Они су сви имали централну цркву, где су се скупљали недељом и празником на свету литургију, после које су имали заједнички братски обед у трпезарији близу цркве. Монаси по скитовима живе самостално по својим зградама које имају сопствене капеле. Монаси и из скита и из ћелија, били су под надзором једнога од великих манастира. Бавили су се занатством (израдом дрвених крстова, резбарија, икона, бројаница, шивењем и преписивањем) и тиме зарађивали свој хлеб. Негде је било и малих вртова, које су пажљиво обрађивали.

Неки су се, пак, хранили само дивљим воћем и травама. Највећи део свога времена проводили су у молитви и созерцању (дубоком размишљању). Пустињаци су живели одвојено и усамљено, скривали се од људи, у тишини, по дрвеним колибама, „рупама и пећинама“ (Јевр.11,38). Неки су чак живели под великим дрвећем у густим шумама, испод великих наднешених стена под ведрим небом. Ова станишта су на веома опасним и стрмим местима, на скоро вертикалним падинама Атоса. Позната су њихова насеља Каруља и Капсокаливија. Они су стално заузети молитвама и размишљањем. Њихове потребе су мале, а бриге никакве.

Сава је све њих посетио, учећи од њих светом животу. Он им је делио поклоне, а користио се њиховим учењем и искуством. Та њихова искуства, стечена под таквим необичним условима, дубоко су утицала на Саву и открила му свет потпуно различит од оног спољашњег кога је он познавао и њиме живео све до тога времена. На овим путовањима, Сава је био два пута заробљен од разбијника, али је успео да се ослободи, жак је неке убедио да се покају.

Обогаћен новим искуством, Сава се врати у Ватопед, тих у нарави, богат у знању и спреман више него икада да служи Богу и својим ближњима.

Света Гора је један до најважнијих центара православља на свету. По предању, Пресвета Богородица је путујући бродом на Кипар због невремена пристала на Атос. Многобожачко становништо је прихватило њену проповед и чуда која је чинила. Тада су Атонци добили своје прво крштење. Одлазећи, она им рече: „Нека ово место буде мој удео, предат ми од Сина и Бога мог. Благодат Божија нека буде на месту овоме и на онима који овде живе с вером и побожношћу, чувајући Његвоу заповест.“ Од тада па до данас, Пресвета Богородица је Заступница и Игуманија целе Свете Горе, а Света Гора се назива још и „Врт Пресвете Богородице“.

Света Гора је самоуправна заједница православних монаха која се простире на целој површини најисточнијег од три полуострва у области Халкидики на северу Грчке. Полуострво је добило име по планини Атос, која се на самом југоисточном крају Свете Горе из мора уздиже на до висине од 2.033м. Светогорска монашка заједница је стара преко хиљаду година. Први пут се спомиње 885. године у повељи цара Василија I који је тада ставља под своју заштиту. Најстарији манастир на Светој Гори је Велика лавра коју је 963. године основао Свети Атанасије Атонски.

Данас на Светој Гори постоји 20 суверених манастира и нема других насеља осим монашких. Манастири чине Свештену општину чије је административно седиште у варошици Кареји. Ту се састаје сабор двадесеторице представника манастира (антипросопа) и доноси одлуке гласањем. Извршни орган Свештене општине је Света епистасија на челу са протоепистатом (прот). Пет првих манастира, међу којима је и Хиландар, дају прота који се мења редом сваке године. Представник државне власти је гувернер кога именује Министарство спољних послова Грчке. Света Гора је под канонском јурисдикцијом Цариградске патријаршије чија улога је ограничена на духовни надзор. Налази се на листи Светске баштине организације Унеско.