Доментијан

Средњовековни српски црквени писци су врло рационално користили своје богословске способности. Теолошке радове они нису писали, али су доста преводили с грчког и нешто мање с латинског језика.

Сматрали су да је излишно разматрати теолошке проблеме којима су се већ бавили, и то врло квалитетно, ромејски аутори.

Међутим, за нормалан духовни живот средњовековног Србина било је неопходно поседовати житија и службе домаћих светитеља. Стога су ондашњи богословски писци састављали искључиво богослужбене и хагиографске (житијне) текстове. Иако немамо теолошке трактате, наши богослови ни у ком случају, по образовању и проницљивости, не заостају за својим грчким и латинским колегама. То управо показује философка дубина житија и служби које су за собом оставили.
Један од српских богослова, и то можда највећи када је у питању житијна књижевност, јесте хиландарски јеромонах Доментијан. Он је рођен негде после 1200. год., једно време, након монашења, провео у архиепископији у Жичи. Затим је наставио свој подвижнички живот на Св. Гори. Био је сарадник и духовни ученик св. Саве. Као врло образован био је јако поштован како на двору тако и у животу Цркве, те управо он добија понуду од краљ Уроша I да напише живописе св. Симеона и св. Саве.

Доментијан је прихвата; прво почиње с израдом Житија св. Саве, и то баш у Савиној келији у Кареји, административном центру Св. Горе. Ту у рајском светогорском врту где је некада лик свог духовног оца посматрао, сада га, у молитвеној тишини, пером исписује. Ту где се Савино писуство и даље осећа, Доментијанови описи не могу а да се не преобразе у један цветни хвалоспев.

Прича о човеку какав је био св. Сава не може а да се не претвори у божанствену химну, а посебно када је прича поета какав је био Доментијан.

Друго своје дело – Житије св. Симеона – он је такође саставио на Атосу, али не у Кареји, већ у пиргу Преображења Господњег. У то време је с њим живео и Теодор Граматик, потоњи монах Теодосије. Један савремени истраживач српске средњовековне књижевности умесно је записао да се „код нас никада нису нашла под истим кровом два тако даровита писца“.

Од Доментијана су нам остала само та два списа, а да ли је још нешто написао – не знамо. Мада не постоје никакве индиције да јесте. Права је штета што није саставио ниједано химнографско дело. Изгледа да је своју монашку скромност доследно спроводио увек, па чак и када се ради о интелектуалној делатности: „урадио је само оно што се од њега тражило“. О књижевној вредности његових дела је много писано, те се сада нећемо на њу освртати, него ћемо укратко изложити један врло значајан теолошки моменат који се појављује у његовим житијама.

Доментијанова теологија је изразито символичка, а символ светлости у његовом теолошком систему заузима нарочито место. На то је известан утицај могао да изврши култ огња и светлости из словенске паганске религије, али је, несумњиво, пресудно било учење о божанској светлости једног хришћанског мистика из XI века – св. Симеона Новог Богослова – који је баш у Доментијаново доба превођен на старосрпски језик, тако да га је могао читати и на матерњем језик, мада је вероватно одлично познавао и грчки. Иначе, сам символ светлости био је јако популаран у европској теолошкој и философској литератури XIII века.

Јеромонах Доментијан, када исповеда Бога као Св. Тројицу, говори о трисветлом божанству. Бог је светлост и као светлост се јавља човеку. Говорећи о мисији св. Јована Претече и Крститеља, Доментијан га назива: „богосветлим зраком, који проповеда истинско сунце света Христа Бога нашега“. Дакле и сам оваплоћени Бог, Исус Христос представља светлост или, како би рекао Доментијан, Пресветлост. Када пише о преназначеном рођењу будућег светитеља Саве, Доментијан наводи да су његови родитељи, Стефан Немања и Ана, примили благодатну богосветлу радост: „И потом заче богољубива Ана у својој утроби, и роди по Божијој вољи сина, добро изникли изданак од доброга корена, у коме родитељи његови примише богосветлу радост“. Божанску нестворену светлост о којој Доментијан толико говори, човек прима (одн. види) правом вером: „ка тој истинској светлости пут је права вера, која нас уводи у вечни живот и бесконачну светлост Господа нашега Исуса Христа“.

Треба на крају рећи и то да је хиландарски јеромонах Доментијан лепотом свог богословског језика инспирисао и средњовековне српске зографе (живописце, фрескописце). Ишчитавајући Доментијанова житија, црквени уметници, фасцинирани његовом теологијом светлости, желели су да сликом изразе ту исту мисао. Тако је у манастиру Сопоћани зограф читаву позадину унутрашњег храмовног живописа прекрио златом, и тиме на једним другим језиком изразио прекрасно Доментијаново учење о божанској светлости.

Јован Деретић:

Доментијан, “последњи ученик Светог Саве”, како је себе назвао, јеромонах манастира Хиландара, у свом Животу Светог Саве (1254) угледао се на Првовенчаног, развијајући даље његове погледе, његов поступак и стил. Основне чињенице из Савина живота он износи јасно и прегледно, али без тежње к наративном развијању појединости. Догађај за Доментијана није важан сам по себи, он је само повод за откривање више, божанске сврхе делатности главног јунака. У своје излагање он стално уноси перспективу целине, у сваком догађају из биографије свог јунака види цео његов прошли и будући живот. Тиме се сам догађај потискује у задњи план или се сасвим занемарује, а у први план се ставља значај личности јунака и смисао његове делатности. Тако се наративна структура преображава у симболичку, која је стилистички остварена разним средствима. Од њих треба посебно истаћи два: библијске паралеле и цитате те светлосне симболе. Првим поступком остварена је библијско-хришћанска перспектива, а другим се у причање уноси перспектива надисторијског, натприродног, божанског света. Особеност дела је у овом другом, у светлосној симболици. Симболи као што су: сунце, звезда Даница, зрака, светилник, надземаљска светлост, провлаче се доследно кроз цело дело, откривајући нам његов најдубљи смисао и суштину. Савин животни пут симболички је представљен као кружење сунца од истока на запад, од Свете Горе, у којој је започео свој духовни живот, до његова отачаства, уз које стално иде епитет “западно”. Доментијан је с правом назван песником светлости. На страницама Живота Светог Саве осећа се она иста озареност светлошћу која је присутна на монументалним фрескама Сопоћана, манастира који је у то време подигнут.
Мање је значајно друго Доментијаново дело, Живот Светог Симеона, настало претежно компилацијом Немањине биографије од Првовенчаног и Савина од самог Доментијана.

Дејан Михаиловић:

Доментијан (око 1210 – после 1264) је најизразитији представник златног XIII века српске књижевности. За себе каже да је последњи (најнедостојнији) ученик Светог Саве, кога је вероватно пратио на његовом другом путовању у Свету земљу 1233-1235. године. Био је хиландарски јеромонах и духовник, најпре у Карејској испосници, где је написао Житије Светог Саве (1253-54), а онда у пиргу Преображења на Спасовој Води, више Хиландара, где је завршио Житије Светог Симеона (1264), оба по жељи краља Уроша I. Житије Светог Саве, најобимније житије старе српске књижевности, занимљиво је компоновано (молитве, беседе, похвале, кратке приче, путописне скице) и богато је реторским и песничким фигурама и развијеним размишљањима на библијске теме и метафорику. Оба житија писао је Доментијан „високим стилом“, стилом „плетенија словес“, стварајући химничне и епски развијене слике и градећи духовни лик житијсног јунака усхићен духовном суштином збивања. Обаквим поступком Доментијан је у средњовековној српској књижевности обезбедио место правог византијског мистичара у чијем виђењу света влада светлост и радост у сазнању дубљег смисла живота, због чега се у новије време с правом сматра више надахнутим песником, неголи прозним писцем. У Житију Светог Симеона преузимао је читаве делове из Житија Светог Симона Стефана Првовенчаног, Слова о закону и благодати руског књижевника и митрополита Илариона и свог Житија Светог Саве, али у свим оним оригиналним деловима преовладало је екстатично и свечано расположење овог песника унутрашње светлости, какво налазимо и у његовом првом делу.

Милан Кашанин:

Сложен као идеолог, Доментијан је сложен и као писац. Прву стотину страница његовог Живота Светог Саве као да је саставио један човек, а другу стотину други. Оне се разликују и по материји садржаја и по начину излагања. Колико је први део испуњен теолошким расуђивањима, моралистичким мислима, апотеозама и екстазом, најчешће датим у беседничком стилу, други део је пун факата из реалног живота, убедљиво описаног Савиног пута по Истоку. По тој ширини видокруга, Доментијан је сличан уметницима коју су радили фреске у Спасовој цркви у Милешеви, у Светим Апостолима у Пећи, у Тројичиној цркви у Сопоћанима. Речитост његових списа у савршеном су складу са монументалношћу слика на зиду из његове епохе.
Више него и у једног нашег животописца, у Доментијана има библијског тона, атмосфере старозаветних књига, највише псалама Давидових, које он тако често наводи. Његовим делима се српска књижевност продубила нарочито у једном правцу, у којем она никад неће даље отићи, у правцу религиозне и песничке мистике. Ничији лик у старим српским биографијама није тако одуховљен као у Доментијана лик Светога Саве. И нико није, по Доментијану, дао Србима такав пример, ни имао толике следбенике као Свети Сава, за којим су пошли сви сународници његови: „Позвани од Оца небеснога теку у царство небесно, напуњујући зборове светих, и он пред њима иде силом Христовом и духом Илијиним, и стреми Господу савршен народ.“

Доментијан је писац кога треба пре свих других наших писаца средњег века читати на глас. Једна од његових главних врлина, то је дикција – ни у кога она није тако наглашена и музикална као у њега. У Доментијановом говору има ширине и звучности античких ретора, удружене са страсношћу хришћанских беседника. Толико осећајности, заноса, вере, такве дубине мисли и силине осећања, такве раскошне речитости нема ни у једног нашег старог биографа. Писмо Немањино и Анино одбеглом сину Растку и Савино писмо оцу Немањи, беседе Савине у Студеници и Жичи, поређења Светог Саве са пророком Мојсијем, похвала Светом Симеону и похвала Светом Сави представљају ремек дела у орекестровању речи. Достојенствени ритам његове фразе, каденција његова гласа, раскош његових метафора, лепота његових сложеница, звучност и, не ретко, патетичност његовог говора, обрти и контрасти његових мисли стављају га у врхове српских прозаиста и уздижу на степен светског писца.