Живот Светог Саве обједињује податке о његовој младости, монашење и период на Светој Гори, као и стицање титуле првог српског архиепископа.
Информишите се о животу Светог Саве, његовом путу и свим важним детаљима.

Младост Растка Немањића

Растко је ревносно и пажљиво пратио упутства својих старијих. Није избегавао ни понеке од пристојних разонода са својим млађим друговима. Чинио је то увек умерено, никад претерано.

Научио је да цени вредност одмора и спорта. Увек љубазан, отворен и живахан, он је са друговима ишао на јавне игре, безазлене представе, лов и нарочито на војне вежбе. Међутим никад није учествовао у прекомерним задовољствима, вечерњим гозбама или у неумерености у јелу и пићу.

Речено је за њега да се никад није смејао, али је увек био насмејан. Својом уздржљивошћу често би посрамио своје необуздане другове. Он их није укоревао речима или љутитим погледом; његов лични животни пример био је довољан прекор за њих.

Уместо да троши време за сујетне разговоре, он је читао озбиљне списе са пергамената, које му је отац набављао, нарочито оне о религији и историји. Редовно је присуствовао богослужењима у цркви, молио се, постио и давао милостињу сиротињи. Сви су се дивили његовој чедности. Био је омиљен због необичне племенитости. Богате поклоне које је примао од родитеља и народа брзо би делио својим службеницима, учитељима и друговима, не задржавајући ништа за себе.

Чак и у својој раној младости Растко је волео да дубоко и дуго размишља о вери, што је необично за младе особе. Ово не значи да он није волео да ради. Напротив, био је веома вредан и извршавао је своје дужности најсавесније. Али, после рада, у слободним часовима, најрадије је волео да размишља о великим тајнама човекова битисања и судбине.

Велики кинески мислилац рекао је: „Лако је радити, тешко је мислити“. Према томе, има много више радника него мислилаца међу синовима човечијим. Српски принц је увек био спреман за рад и наклоњен размишљању. Ове две урођене особине створиле су најмудрије и најјаче личности у историји. Такав је био краљевић Растко, син Немањин, нежна грана великог храста.

Осујећена женидба

Што се више иде са Запада на Исток, све се више наилази на обичај раних женидби. Српски родитељи су настојали да им се синови жене чим наврше године, које православна црква прописује.

Нарочити разлог Немање и Ане да виде Растка ожењеног још у седамнаестој години био је тај, што су они били у већ поодмаклим годинама.
После две године они га позваше да дође у престоницу. Престоница Великог жупана била је у Расу, граду у узаној, али плодној долини, окруженој падинама, близу старе цркве Светих Апостола, у којој је Немања био крштен по православном обреду.

Резиденција Стефана Немање

Далеко од царског луксуза каснијег модерног доба, балкански краљеви и владари у Немањино доба, живели су скромним животом. Слично је било чак и на двору веома цивилизоване Византије. Према историјским подацима и песмама, велики жупан Немања био је веома богат владар. Поседовао је „седам кула сребра и дуката“.

Па ипак, као хришћанин и ратник он је волео скроман живот. Његова резиденција је била велики четвороугаони простор, ограђен зидом са осматрачницама на сваком углу, ради безбедности. У средини тога дворишта била је његова двоспратна кућа са подрумом. Подрум је служио за држање вина, воћа у друге хране.

Лед је прављен за време зиме у специјалним базенима. Први спрат је био сазидан од камена. Велико огњиште је служило као кухиња. Трпезарија је била украшена плафоном у дуборезу. По удубљењима и угловима било је смештено посуђе, тањири, златом извезене дрвене кашике, чаше за вино од керамике, воловских рогова или од кованог злата и других предмета.

Око синије, ниског стола за ручавање, људи су седели на ниским дрвеним троножним столицама. Горњи спрат је био од дрвета, малтерисан изнутра. Савијене сламарице, јастуци и вунени покривачи – ћилими држани су преко дана у бројним удубљењима у зиду. Спавало се на дрвеном патосу. Било је и других одељења мањих и већих, са офарбаним ормарима за одело и оружје.

О чивилуцима су висили штитови, опреме и лукови, наџаци, оклопи и друго оружје, које је прекривало зидове. Ту је била и мала кућна капела, украшена скупоценим иконама и свећњацима. Испод иконе светог првомученика Стефана даноноћно је горело кандило. То је била Крсна слава Немањиног дома. Постојала су и посебна одељења за блиску родбину и пријатеље.

У дворишту, поред главне куће, налазила се и једна велика једноспратна зграда за државну Скупштину, друга за стране посетиоце и трећа за службенике, секретаре, тумаче, курире, гарду и послугу. Споља, око зидова, био је један просторни појас, заштићен још једним зидом и утврђењима.
Тамо су биле зграде за војску, соколе, носаче штитова, пазитеље паса и коња и тако даље. Изван ових зидова било је и других зграда, барака и шатора за смештај и исхрану посетиоца и сиромашних.

Праћен својим племићима Растко је допутовао у очев дом, у коме се родио. Пољуби руке својим родитељима, а они њега топло изгрлише и изљубише. Мајка је плакала од радости, а отац је с поносом посматрао свога мезимца, чији стас сада беше као његов. Ту, пред њима, стајаше опет он, њима најдражи, највољенији и најомиљенији!

Припреме за женидбу

Својим искусним и проницљивим погледом Немања је дуго мерио Растка, високог и танковијастог младића, са кестењастом косом и плавим очима, пријатног, живахног, усправног, сасвим одраслог ратника. Заиста, изванредан младић, сазрео за женидбу, мишљаше отац.

И отпоче славље које је трајало данима и недељама. Мали жупани, кнежеви, војводе, заставници, часници, војници и обичне масе народа прекрилиле су град Рас и двор Великог жупана, жељни да виде и поздраве Растка Немањића, најпопуларнијег и најомиљенијег од свих великаша. По обичају, мајка је прва поменула Растку о његовој женидби. Затим блиска родбина и на крају отац. Растко је слушао учтиво, искрено се смешио, дајући неодређен одговор, пазећи да не увреди своје старе родитеље.

У међу времену они су посматрали његово држање и приметили да је он, с времена на време, одсутан мислима и да о нечему дубоко размишља. Уочили су да увече напушта гозбе веома рано. Затицали су га ноћу у кућној капели како се, на коленима, моли и дубоко уздише.

Посета Светогорских монаха

Међу осталим посетиоцима тада се налазила у Расу и група црноризаца, монаха из Свете Горе. Сви су они били Срби, осим једног Руса. И овог пута дошли су да понуде своје молитве и да траже прилог за манастир. И њима је даржљивост Великог жупана била добро позната. Није им ово била прва посета Расу.

Немања их је волео због побожне мудрости и што су служили на словенском језику. Били су му потребни монаси за манастире, па је вероватно предлагао и њима да пронађу младе и побожне кандидате и поведу собом, да их обуче и врате у отаџбину.

Растков разговор са Монасима из Свете Горе

Растко је сатима и сатима разговарао са овим монасима. Са знатижељом је питао и слушао. Вођа пута био је најстарији монах међу њима, Рус. Он је говорио Растку о пролазности овога живота и о Светој Гори, као прагу царства Божијег и најидеалнијем уточишту од сујете. Растко је гутао сваку реч.

Сазнавши, преко рођака, за ове разговоре, родитељи се забринуше. Ипак су живели у нади. Говорили су Растку много озбиљније наглашавајући
важност породичног живота како ради његове личне среће, тако и ради добра државе. Предложили су му имена најбољих девојака, од којих су неке биле кћери српских племића, а неке стране принцезе. Сваки царски или краљевски двор на Балкану или суседству био би срећан да да кћер за Растка и да се тиме ороди са Великим жупаном, који је тада био врло богат и моћан међу владарима у овом делу света.

За срећу или несрећу, сви Немањићи, осим Немање, почевши од Вукана и Стефана, Немањиних синова, па до последњег у династији, цара Уроша, сина Душановог, били су жењени странкињама.

Растко је био веома дирнут убеђивањем родитеља и са највећим поштовањем изљуби им руке и рукаве, уздржавајући се да каже ни да ни не. Али њихова осетљива срца наслућивала су негативан одговор. Међутим, нада им оживе када Растко једнога дана замоли оца за дозволу да са својим друговима, иде у планину у лов.

Стари родитељи се обрадоваше. Било им је драго што ће се њихов Растко удаљити од црноризаца и бити у веселијем друштву. Изљубише га и благословише без и једне сумње. Нису ни слутили да ће тај моменат не само осујетити њихове планове о женидби, него ће то бити и њихов дефинитивни растанак са сином.

Светогорски монах – почетак монашког живота

У овом свету љубав је неодвојива од бола. Већа љубав, већи бол у случају растанка. Расткови пратиоци, ловци узалудно су тражили свог младог принца целог следећег дана. Уплашени због нестанка свог господара, они се тешка срца вратише у Рас.

Њихова страсна вест пала је као гром из ведра неба на народ који се још увек веселио, а посебно на Немању и Ану. Њихова радост претвори се у дубоку тугу и гласно нарицање. Неки су чак и помишљали да су дивље звери растргле Растка.

Велики жупан, савлађујући сопствени бол, тешио је супругу говорећи: „Господ, који нам га је дао, помоћи ће да га видимо опет“. Затим позва свога војводу и нареди му да узме неколико официра и сместа крене у правцу Солуна, па чак и до Свете Горе, ако је потребно, да нађе Растка и врати га кући. Даде војводи и лично писмо за хепаркоса (војног гувернера у Солуну), молећи и њега за помоћ да се Растко нађе и врати назад. У противном биће нападнут војском.

Потрага за Растком

И ова група српских племића на хатовима крену преко балканских планина и долина у потери за Растком. Гувернер Солуна прими их са почастима. Он је, свакако, био узнемирен Немањиним писмом. Било му је много стало до пријатељства са моћним српским владаром, те отпоче са детаљним претраживањем града и околине.

На путевима су постављени стражари, путници су контролисани, транспортна кола заустављана, а полиција је била на узбуни. Међутим, све је било без успеха. Стари монах је био исувише вешт. Он је знао све тајне стазе далеко од града.

Гувернер затим написа оштро писмо Проту, управнику Свете Горе, упозоравајући га да поступи одмах по Немањином захтеву, „да не би наш пријатељ и отац дечаков постао наш непријатељ“.

После заморног путовања кроз шумовито полуострво Халкидики, српски коњаници најзад стигоше у Свету Гору. Ту сазнаше да је група српских монаха допутовала у манастир Светога Пантелејмона, тада зван Солунски манастир. Тако продужише узбрдо до мањег конака. И тамо, најзад, нађоше Растка.

Још је носио своје световно одело. Они га поздравише са поштовањем и сузама радосницама. Војвода позва Растка на страну и дуго су разговарали. Он му је описао бол и очајање старих родитеља, саветујући му да послуша наређење Великог жупана, те да се спреми и одмах са њима крене кући.

Како је Свети Сава остао на Светој Гори

Ухваћен тако не припремљен у своме плану, Растко је молио војводу да га остави овде. „Ви сте човек од моћи, драги војводо“, преклињао је он,“ и ако само хоћете Ви можете умирити мога оца и допустити ми да останем и остварим оно зашто сам дошао овде“. Не само да није попустио, војвода се још више разљути и запрети да ће га конопцима везати и као заробљеника одвести назад.

Видећи да је немогуће убедити тврдоглавог и савесног војводу, Растко га загрли и рече му: „Нека буде воља Божја“, и обећа да ће идућег дана бити спреман да пође са њима. Убедио је војводу да не брине и да се лепо одмори. Међутим, у својој глави, заједно са игуманом, скројио је план још смишљенијег заваравања трага.

Наиме, после пола ноћи игуман нареди јеромонаху да одведе Растка у капелу торња, пирга, и да га замонаши. Јеромонах учини како му је заповеђено. Узе прописане монашке завете од Растка, постриже га, обуче у монашку ризу, прочита молитве и промени му име. Растково ново име беше Сава.

Његов последњи имењак, Свети Сава Освећени-Јерусалимски, живео је у шестом веку. Кад се војвода пробуди ујутру и не нађе Растка, разбесни се на монахе, нарочито на оног старог Руса, који је наговорио Растка да побегне из дома у Свету Гору.

Његови војници се нису могли уздржати у својој разјарености па су почели да вређају, па чак и да туку монахе. Чувши ову гужву, и кукање испребијане браће, Сава се појави на малом прозору цркве на кули, позва војводу, баци му пред ноге свежањ са својим племићким оделом заједно са својим постриженим власима и рече: „Однеси ово мојим родитељима и реци им да си ме видео као монаха под именом Сава“. Даде му и писмо за своје родитеље, обавештавајући их о свему што се догодило, и молећи их да му опросте и да га забораве.

Сада војвода беше сасвим немоћан, јер по црквеним законима Источне цркве, кад обичан грађанин постане монах, не може бити кажњаван од световних власти. На њега се не може ставити рука. У очајању војвода сада повика: „О ти, без милости, камена срца! Преварио си свога оца, па сад и нас. Како се не бојиш Бога?!“

Такве и још друге прекоре упућивали су и остали официри испред куле. Викали су и плакали. Сава такође плакаше. После све ове гужве, потерници напустише Русик, окрећући се често на би ли још који пут видели Саву на прозору куле. Тога незаборавног јутра принц Растко је отишао заувек, а Сава ступа на позорницу драматичне историје Свете Горе, Србије и Православља уопште.

Савин одлазак у Ватопед

По монашким правилима, кандидат мора да буде искушеник неколико година пре него што постане монах. У Светој Гори искушеништво траје дуже него у другим манастирима у свету. Растко је међутим, постао монах без искушеништва, захваљујући притиску околности.

Он је провео у Русику само неколико дана, више као гост него као искушеник пре него што се променуо из Растка и Саву. Па ипак, он је као монах прошао кроз сва тешка припремања, сматрајући себе врло младим, последњим међу својом браћом.

У Русику Сава остаде кратко време, највише неколико месеци. Онда је премештен у Ватопед, један од најстаријих великих манастира у Светој Гори, посвећен Благовестима. Било је то овако: Када је на Благовести била слава манастира Ватопеда, игуман позове старешину манастира Русика, молећи га да са собом поведе и Саву.

Том приликом, Сава је направио тако диван утисак на своју братију, да игуман затражи од Саве да остане стално са њима. Млади монах не могаше рећи ни да ни не већ остави своме старешини да одлучи. Тек када су се два игумана сложила да остане, он је остао у Ватопеду не неколико дана или месеци, већ пуних деветнаест година.

Живот Светог Саве у манастиру Ватопед

Била је за Саву непроценљива корист што је остао баш у Ватопеду, а не у неком другом словенском манастиру. Ту је он научио одлично грчки. Тамо је била богата библиотека о светим оцима православне цркве на оригиналном грчком језику.

Тамо се као на изложби могао посматрати врхунац префињене византијске цивилизације, уметност, архитектура, сликарство, поезија, хорска музика, дуборези, каменорези, текстил, лепо писање, ствари од злата, сребра и бакра; такође зналачко кројење и шивење, кување и разни други занати, чак и учење лепом понашању.

Ватопед беше узор, као царски манастир, зидан, презиђиван и украшаван од свих царева почев од Константина, Теодосија, Аркадија, до последњег члана династије Палеолога. Једини цар који не само да није помагао, већ разорио, будући касније подржаван од мухамеданаца, био је Јулијан Отступник.

У таквом центру духовности и цивилизације, Сава је имао ретку прилику да изгради свој карактер по узору на најбоље примере које је видео и најбоље књиге које је читао. Када се све ово има у виду, као чињеница да је Сава касније, са оцем, добио од Ватопеда велики део земље на коме су њих двојица подигли српски манастир Хиландар, свако ће уочити прст Божји у Савином пресељењу из Русика у Ватопед.

Да, ми чврсто верујемо да ова промена места, није дошла Савиним избором, нити његовом чежњом за славом и грамжљивошћу за новцем његовог новог старешине, већ далековидошћу промисла Божјег.

Како је вест о Савином монашењу дочекана у Расу?

Вратимо се поново Расу. По повратку, војвода изложи Великом жупану шта се десило са Растком и даде му свежањ са његовим оделом и постриженим власима. Немања и Ана почеше по други пут оплакивати свога сина, као да је мртав.

Принц Растко је заиста био мртав, али је монах Сава био жив. Краљевски двор у Расу поново се претвори у кућу јадиковања. Савлађујући свој тешки бол, Немања написа Сави писмо, молећи га да дође кући, макар и на кратко време.

Уз то, посла му прилично велику своту новца за личне потребе, за манастир и за сиромашне. Као нежни и мудри отац, а познавајући људе, он је желео да Сава овим поклонима стекне себи пријатеље у туђој земљи. Сава је и то успео.

Живот Светог Саве на Светој Гори

Са благословом свога старешине, Сава је неколико пута пропутовао Свету Гору. Идући бос, и живећи само на хлебу и води, он је посетио Кареју и прво, из поштовања, посетио Прота.

После тога је отишао у велике манастире: Котломуш, Иверион, Филотеј, Каракал, Лавру и друге, где је стотине монаха живело заједно, по монашком правилу заједничког живота. Из Лавре се попео на врх Атоса, одакле је могао да види целу Свету Гору, а у даљини на једној страни Цариград, а на другој Солун.

Задивљен овом величанственом лепотом Божјег стварања, он клече на колена на овој највишој стени и са сузама у очима захвали Пресветој Богородици, што га је тако милостиво примила на своју територију. Силазећи са врха планине, Сава је посетио пећину светог Петра Атонског и доле ниже, друге чувене испоснице, скитове, ћелије и усамљене пећине.

Скит изгледа као мало село са колибама или келијама за два или три сабрата. Они су сви имали централну цркву, где су се скупљали недељом и празником на свету литургију, после које су имали заједнички братски обед у трпезарији близу цркве.

Савина посета монасима у брдима

Монаси по скитовима живе самостално по својим зградама које имају сопствене капеле. Монаси и из скита и из ћелија, били су под надзором једнога од великих манастира. Бавили су се занатством (израдом дрвених крстова, резбарија, икона, бројаница, шивењем и преписивањем) и тиме зарађивали свој хлеб. Негде је било и малих вртова, које су пажљиво обрађивали.

Неки су се, пак, хранили само дивљим воћем и травама. Највећи део свога времена проводили су у молитви и созерцању (дубоком размишљању). Пустињаци су живели одвојено и усамљено, скривали се од људи, у тишини, по дрвеним колибама, „рупама и пећинама“ (Јевр.11,38). Неки су чак живели под великим дрвећем у густим шумама, испод великих наднешених стена под ведрим небом.

Ова станишта су на веома опасним и стрмим местима, на скоро вертикалним падинама Атоса. Позната су њихова насеља Каруља и Капсокаливија. Они су стално заузети молитвама и размишљањем. Њихове потребе су мале, а бриге никакве.

Сава је све њих посетио, учећи од њих светом животу. Он им је делио поклоне, а користио се њиховим учењем и искуством. Та њихова искуства, стечена под таквим необичним условима, дубоко су утицала на Саву и открила му свет потпуно различит од оног спољашњег кога је он познавао и њиме живео све до тога времена. На овим путовањима, Сава је био два пута заробљен од разбијника, али је успео да се ослободи, жак је неке убедио да се покају.

Обогаћен новим искуством, Сава се врати у Ватопед, тих у нарави, богат у знању и спреман више него икада да служи Богу и својим ближњима.

Света Гора је један до најважнијих центара православља на свету. По предању, Пресвета Богородица је путујући бродом на Кипар због невремена пристала на Атос. Многобожачко становништо је прихватило њену проповед и чуда која је чинила. Тада су Атонци добили своје прво крштење.

Одлазећи, она им рече: „Нека ово место буде мој удео, предат ми од Сина и Бога мог. Благодат Божија нека буде на месту овоме и на онима који овде живе с вером и побожношћу, чувајући Његвоу заповест.“ Од тада па до данас, Пресвета Богородица је Заступница и Игуманија целе Свете Горе, а Света Гора се назива још и „Врт Пресвете Богородице“.

Света Гора је самоуправна заједница православних монаха која се простире на целој површини најисточнијег од три полуострва у области Халкидики на северу Грчке. Полуострво је добило име по планини Атос, која се на самом југоисточном крају Свете Горе из мора уздиже на до висине од 2.033м. Светогорска монашка заједница је стара преко хиљаду година.

Први пут се спомиње 885. године у повељи цара Василија I који је тада ставља под своју заштиту. Најстарији манастир на Светој Гори је Велика лавра коју је 963. године основао Свети Атанасије Атонски.

Манастири на Светој Гори

Данас на Светој Гори постоји 20 суверених манастира и нема других насеља осим монашких. Манастири чине Свештену општину чије је административно седиште у варошици Кареји. Ту се састаје сабор двадесеторице представника манастира (антипросопа) и доноси одлуке гласањем. Извршни орган Свештене општине је Света епистасија на челу са протоепистатом (прот).

Пет првих манастира, међу којима је и Хиландар, дају прота који се мења редом сваке године. Представник државне власти је гувернер кога именује Министарство спољних послова Грчке. Света Гора је под канонском јурисдикцијом Цариградске патријаршије чија улога је ограничена на духовни надзор. Налази се на листи Светске баштине организације Унеско.

Живот Светог Саве – како је постао архиепископ

Упадљива карактеристика духовног човека јесте његово незадовољство са самим собом. Када је подигнут на високи црквени положај, мимо своје воље, он сматра себе умањеним, скоро кажњеним.

Ту је била и велика количина тканог платна за мантије монасима, па чак и коња потребних за вучу и јахање у тој земљи без путева. Родитељи су све то послали своме драгом чеду, иако су добро знали, да он неће ништа од тога задржати за себе.

У међувремену, Света Гора дала је свакој другој Православној Цркви по неколико врло познатих епископа, архиепископа, па чак и патријараха. Ни један од њих, укључујући ту и Саву, није напустио Свету Гору добровољно.

Цар Теодор и патријарх Манојло се показаше веома мудри, искрено желећи добро Српској цркви, што су инсистирали да Сава буде њен први архиепископ. Мајка црква у Цариграду није увек показивала материнску дарежљивост према црквеним провинцијама и није се радо одрицала својих права и власти.

Међутим, цар и патријарх у Никеји учинили су то радо и са љубављу, као да су били надахнути Светим Духом. Они су схватили да за џиновски рад треба духовни џин. Сава је заиста искрено одбијао тај положај.

Била му је тешка и помисао да се растане од Свете Горе у којој се деценијама припремао, и своју душу обогатио свима тамошњим врлинама, да би била достојна невеста свога небеског Вереника.

Ипак, овога се пута његова жеља није испунила и што је било одлучено, није се могло поништити. Тако, вративши се у Свету Гору лађом, његова душа беше прекривена облаком туге. У Светој Гори Сава беше дочекан са великом радошћу. Хиландар се напуни мноштвом црноризаца из свих манастира, ћелија пештера

„Сви жељни да приме његов благослов, али тужни што ће се растати од њега.“ Нигде у свету није епископ толико поштован и уважаван као у Светој Гори.

Прот лично и сви игумани позваше Саву да служи свету литургију и да рукоположи нове свештенике и ђаконе. Свуда су га поздрављали као свог старог пријатеља и добротвора. Многи од њих су га се сећали као босоногог дечака, који је помагао свима и свугде.

И сви су га знали као најстрожег аскету, најпрактичнијег старешину и најдарежљивијег сабрата, тако да су заиста били поносни њиме. Јер, ето он, као један од њих постаде архиепископ. Радовало их је и то што је свет на све стране, и поред свих својих слабости, тражио и требао монахе из Свете Горе, и што је поштовао њихову духовну снагу и ценио њихове врлине.

Са својим светло-сузним плавим очима, Сава бејаше у дубокој љубави са сваким од ових сатрудника за Божју љубав: увек готов да заплаче, радујући се и тугујући у њиховој радости или тузи. Кад посвршава све што су га молили да учини, он се повуче у своју Испосницу.

Тамо, у његовој познатој мрачној ћелији, изненада га обузе неочекивана слабост. Та ћелија у којој је некада својој души правио лествице до неба и у којој је себе обогатио личним знањем и ризницом божанске љубави, сада му постаде Гетсиманија. Осећао се као Адам, када је био изгнан из Раја. У свом очајању, он је чак Богу замерио вичући:

Господе мој, имао сам наду у тебе, а сада си дозволио да паднем тако ниско, раздвајајући ме од светаца Свете Горе. Ја нисам у стању да учиним било шта добро за народ моје земље!“

Господ није напустио свога верног слугу. Једне вечери, Сава се пробуди из лаганог сна, када се пред њим појави Пресвета Богородица и рече му: „Зашто си пао у такво очајање када знаш, да ја посредујем за тебе пред Царем свих, који је мој Син и Бог? Устани, дакле, иди на посао, за који те је Он одабрао. Одбаци све сумње, јер Он ће те увек помоћи!“

Оснажен овом визијом, Сава устаде, брзо среди све послове у Хиландару, поведе са собом неке од најспособнијих монаха, достојних да постану епископи, и оде у Солун. У овом Великом граду остаде подуже времена, станујући у манастиру Филокалу. Ту поче рад са својим ученицима.

Преписа Крмчију и друге књиге црквеног права и поретка, као и литургичке књиге. Купи велики број грчких књига, да би биле доцније преведене на српски и велики број црквених одежди, икона и богослужбених утвари.

Какав год леп предмет виде у солунским црквама, он погоди уметнике да начине исте такве за Жичу и друге манастире у Србији. На крају, помоливши се на гробу светог великомученика Димитрија, опрости се од солунског митрополита и крену за Србију.

На српској граници дочекаше га његови синовци Радослав и Владислав, Стефанови синови. Велики жупан лежаше болестан, те не могаше доћи. Млади принчеви поздравише стрица са особном радошћу и поштовањем, поклонивши се пред њим, пољубише му руке и затражише благослов. Тако, после шест стотина година од почетка примања хришћанске вере, први српски архијереј крочи на српско тле – и то какав архипастир!

Архиепископ у Жичи

Мисао изражена у камену или насликана оставља дубљи утисак него када је само усмено исказана. Историјска је чињеница да је христијанизирању Русије највише допринела чувена и велелепна црква Свете Софије у Цариграду, конкретно: њена фантастична архитектонска грандиозност и унутрашња лепота.

Њен оснивач, цар Јустинијан, земљак Светог Саве, може, дакле бити називан апостолом Русије, са не мање части него Свети кнез Владимир.
Сава је добро знао велику корист хришћанске уметности у учвршћивању вере. Но, пре Саве, Немања је то, такође, знао. Он подиже поносну Студеницу, а пре тога Ђурђеве Стубове. Има прича о упадљивости ове последње, а о Студеници и да не говоримо.

Дође неки турски паша са војницима да разори цркву, али кад уђе у њу и виде њену импозантну архитектуру и фреске анђела и светитеља насликаних живим бојама, као и хармоничну куполу, он се толико уплаши, па повика: „Бежимо брзо одавде, јер пазите, овде станује сам Бог!“

Савин долазак у Жичу

Када Сава дође у Жичу као Архиепископ, установио је да су грађевински радови били завршени. Снажни торањ се пробијао, надвисујући све и доминирајући околином. Црква је имала дугачак нови средњи део, велики олтар и врло пространо предворје, која су држала два стуба.

Била је једна велика и две мање куполе, две лепе капелице с обе стране лађе и трећа, врло мала, у торњу, коју је Сава касније користио за молитву у самоћи. Цела црква беше сазидана од камена, изнутра омалтерисана и обојена у црвено са златним пругама на свим угловима, хоризонтално и вертикално.

Црква је била заштићена правоугаоним, високим и дебелим зидовима, са много кула и пушкарница намењених за одбрану од непријатеља. Унутар зидова и око велике, као и мале цркве Светих Апостола, биле су сазидане ћелије за монахе, са великом пријемном собом и салама, као и просторијама за Архиепископа, краља и госте.

Све је ово Стефан саградио по Савином плану и упутствима и разуме се, Сава је овим био веома задовољан. Али, украшавање цркве, као што је фреско-сликање купола и зидова, уметнички камен, метални и дрвени радови, као и црквени намештај за уобичајене потребе, све је то чекало Саву.

Уметничко украшавање Жиче

Сава је намерно са собом довео већи број уметника из Азије, Солуна и оних који су побегли из Цариграда. Неки од њих су већ радили код Саве у Хиландару. Били су то најбољи мајстори византијске уметности. Сава не хтеде да подражава мешани стил Студенице, задужбине свога оца, већ је желео да у Жичи покаже најчистији византијски стил, као савршени израз Православља.

Увек „врео у духу“ (Рим.12,4), Сава је тражио од уметника да пожуре што је могуће више, премда је знао врло добро да је журба непријатељски расположена према уметности. Иако је био свестан свега овога, плашио се времена које је брзо летело. Желео је да ограничено време испуни неограниченим делима.

Очекивало га је свечано освећење велике цркве, хиротонисање нових епископа, његово лично устоличење као првог српског Архиепископа, састанак великог народног сабора и проглас о крунисању српског краља. Имајући све ово у виду, Сава је био у великој журби око довршења Жиче. И успе да је ипак заврши. Мање важне ствари одложио је за после ових свечаности, јер је журио да ове важне ствари обави у времену од Васкрса до Духова 1220. године.

Освећивање Жиче

Велика маса света присуствовала је освећењу Жиче. И после освећења, по правилима, Сава је служио свету литургију свакодневно. На девет литургија он је хиротонисао девет нових српских епископа.

Неуморно је проповедао на свакој служби. Он је честитао српском народу и позвао га да заблагодари Богу што сада има своје епископе, епископе своје крви и свога језика. На другој страни, нове епископе је упућивао да буду достојни наследници Христа и апостола, како личним животом тако и у вршењу своје јавне службе.

„Ваш живот„ , каже он, „треба да буде тако дисциплинован, да би могли да служите за пример свима онима, који су вам поверени на старање. Јер, будите сигурни, да ћете морати дати одговор Исусу Христу чак и за најнезнатнију овцу свога духовног стада, главном Архипастиру свих свештеника, кад се појавите на страшном суду.“

После ових и сличних упутстава и упозорења, Сава им раздели књиге на српском језику Србуље, које је са собом донео из Свете Горе, наређујући им да те књиге препишу и умноже и да их употребљавају у сваком манастиру и свакој парохијској цркви у својим епархијама. Онда их благослови и посла у њихове епархије као нове апостоле.

Сава је посветио Жичу Христу Сведржитељу, чија је огромна фреска била живописана у великој куполи, а храмовна слава одређена за дан Христовог вазнесења, четрдесети дан по васкрсењу.

После тога, Архиепископ посла поруку Великом жупану да дође у Жичу на дан Вазнесења, са својим војводама, племством и државним чиновницима, вишим и нижим. Позва, такође, и све епископе и свештенство да дођу у Жичу. Сви су се одазвали и дошли на време. Са поносом и радошћу све су очи биле упрте у Жичу, дивећи се њеној лепоти.

Стефан – први крунисани краљ

Има дана у историји једног народа који остану неупоредиви и заувек у сећању, као одлучујући у судбини тога народа. Такав дан је био дан Вазнесења Господњег – Спасовдан, 1220. године. Тога дана, први српски Архиепископ беше устоличен и први српски краљ беше крунисан у Жичи.

Оба ова догађаја имала су подједнаку важност: пуна независност српског народа и цркве од страних држава. Оба ова достигнућа била су дела Светог Саве.
Тога дана, Сава је служио свету литургију у великој цркви „са свим епископима, старешинама манастира и мноштвом свештеника.“

Епископи најпре њега уведоше у архиепископски престо. Онда, после великог входа, Архиепископ узе освећену круну и стави је на главу Великом жупану Стефану. После тога стави му и краљевски плашт на рамена. Најзад га помаза светим миром и причести га у олтару. Онда објави: „Стефан, краљ свих српских земаља и Приморја.“ Народ у одушевљењу викаше: „Амин, амин. Живео краљ Стефан!“

Потом краљ позва све присутне за трпезу као своје госте. По Савином наређењу, најсиромашнији беху доведени до краља да би примили поклоне и да би се и они могли радовати са свима присутнима.

Изглед манастира Жиче који је одушевио крунисаног краља

„Правоверни краљ радовао се као никада пре,“ каже биограф. Радовао се изнад свега величанствености Жиче, која ће учинити његово име пред Богом и пред српским народом бесмртним заувек. Много пута је прилазио ближе цркви да би је боље разгледао и споља и изнутра.

Разгледао је сваки кутак и лук до последњег детаља. Изузев Цариграда, таква се црква није могла видети на целом Балкану. У припрати су била живописана два портрета, један Стефанов, а други Радослављев, његовог старијег сина и наследника.

Стефанов портрет показује човека лепог изгледа са црном брадом и скупоценом краљевском круном са бисерима и златним кићанкама. Такву круну су касније носили сви српски краљеви и цареви.

На тој слици не видимо краљицу, као што смо навикли да видимо у свакој краљевској задужбини. Чак и Немања је живописан у Студеници са својом супругом Аном. Разлог отсутности Стефанове жене на фресци у Жичи је вероватно тај, што је она била римокатоличке вере.
У истој припрати на зиду је било написано краљево име и указ. Укратко, овај натпис објашњава повод и разлоге ради којих је краљ сазидао Жичу и наброја дотације за издржавање манастира.

Одушевљен изврсном лепотом Жиче, краљ је био неописано радостан. Биограф каже: „Он се није толико радовао краљевској круни или брилијантном краљевском плашту. Прави узрок његове радости беше Жича и мноштво народа, који се дивио и у њој Бога славио.“

Стефан је без сумње био дубоко побожан човек. Уопште речено, он је био заиста велики човек и поред неких људских грешака, које је он раније или касније починио. Он се због ових својих грешака искрено кајао пред својим духовним оцем Савом и примио опроштај.

За њега каже историчар: „Немањин наследник, син му Стефан, беше мудар и талентован човек, добро образован у византијском духу. Он беше вешт дипломата и разуман ратник. Без икакве сумње, он је био један од најдаровитијих људи међу свима Немањићима.“

Савина беседа о вери

Следећег дана, Сава је одржао велику беседу са свога архиепископског трона у присуству краља и његових пратилаца. Сава је, као и обично, почео са набрајањем основних принципа хришћанске вере. Он је присутнима упутио следеће речи: „Браћо и пријатељи, децо моја у Господу, чујте речи моје са пажњом и љубављу ради вашег добра.“ Први део беседе беше дубоко теолошки, а други пастирски.

После објашњења хришћанске вере најјасније што је било могуће, он говораше о јересима и погрешном учењу, које је ђаво посејао међу Србе, као кукољ по житу. Позва свакога који је пао у јерес да се врати правој вери, говорећи: „Ми ћемо га брзо излечити овом правом вером у Бога!“ На ово дође од присутних громогласан одговор: „Ми верујемо, Владико, како нас ти учиш!“

Онда је Архиепископ затражио од свих присутних да за њим понове три пута Православни Симбол Вере: „Верујем у једнога Бога…„, до краја. Потом затражи од присутних да понављају за њим: „Ми прихватамо све васељенске саборе Цркве и све што су они одбацили, одбацујемо и ми, и што год су они проклели, проклињемо и ми. Ми поштујемо Часни крст на коме је био разапет Христос, наш Живот. Ми поштујемо иконе Христа и Његове Пресвете Матере. Ми узимамо свето причешће у оба вида, са чврстом вером, да чинећи тако, ми узимамо право тело и праву крв нашег Спаситеља. Ми поштујемо, исто тако, цркве и иконе светитеља. Ми ћемо се придржавати традиције светих апостола и светих отаца.“

Беше то јединствен призор, који се може упоредити једино са догађајима на реци Јордану, када Свети Јован Крститељ викаше народу: „Покајте се!“ И сви они који су припадали јересима искрено се покајаше и питаше Саву шта треба да чине

Краљ Стефан је био веома дирнут. Он је увек мислио о своме млађем брату да је необичан човек, али није никада очекивао да ће Сава заорати тако дубоку бразду.

Мени