Црква Светог Ахилија је смештена на узвишењу у средишту данашњег Ариља и задужбина је краља Драгутина. Ариљска црква посвећена је епископу Ахилију, ватреном борцу против аријанске јереси и учеснику I Васељенског Сабора у Никеји 325. године. Својом нестварном белином и виткошћу, црква Светог Ахилија и данас доминира језгром српске варошице, као светионик вере Христове.

Историја цркве

Истраживачи тврде да су током 10. почетком 11. века у Моравичку жупу стигли византијски монаси, у већ постојећи храм, и са собом донели мошти Светог Ахилија, епископа из Ларисе, борца против аријанске јереси и учесника I Васељенског Сабора у Никеји 325. године.

Тачна година изградње цркве не може се утврдити са прецизношћу, па је најтачније рећи, пратећи хронолошки низ епископа који су били на трону, као и по остацима записа, али и из откривених података током ископавања манастирских зграда, да је црква изграђена деведесетих година 13. века, па се као најчешћа код истраживача помиње 1283. година. Често се наводи могућност да је првобитни манастир саграђен у доба цара Самуила (976—1014) који је Светом Ахилију посветио манастир који је подигао у Преспи, али овакве тврдње, до сада, нису поткрепљене валидним доказима.

Архитектура и фрескопис

Има основу једнобродне грађевине, подигнуте у Рашком стилу. Израда фрескописа је завршена 1296. године у традиционално монументалном стилу српског фрескосликарства 13. века, а у њему се истичу портрети самог Драгутина, затим његове супруге Каталине и њихових синова, као и његовог брата, краља Милутина (1282—1321).

По први пут у историји српског фрескосликарства појављује се једно ново иконографско решење. До тада је било уобичајено да на ктиторским представама Богородица или светитељ заштитник приводе ктитора Христу на престолу, погнуте главе са моделом храма у рукама. Овде је Син Господњи насликан смањен у медаљону измедју глава усправљених, фронтално окренутих краљева, које благосиља подигнутим рукама. Представе ова три лика заузимају посебно место у развоју српског средњовекевног портрета.

Фреска Светог Архангела Гаврила , названа Плави Анђео (Ариљски анђео), отменог светлог лика у блиставој, једноставној туници, инкарнација је идеје Господњег повереника нестварне лепоте и величанствене племенитости. Сигурно постављена фигура Архангела, јасно израженог карактера са снажном мускулатуром и боgaтом одором ратника, изузетне је ликовне вредности. Ова фреска се сврстава у најужи круг ремек дела старог српског сликарства.

Манастир је постојао и пре Драгутиновог доба, а у њему је од 1219. године било седиште моравичких епископа и потоњих митрополита, који су се понекад називали и ариљским.

Технике зидања наизменичним редовима камена и опеке, на романички обрађеним зидовима, чини цркву Светог Ахилија у Ариљу јединственом грађевином на укупном подручју византијског света.

Црква се 1650. године помиње као запустела а гроб светог Ахилија је остао празан. Конзерваторски радови на цркви су окончани 1996. године, а сама грађевина се налази под заштитом Републике Србије, као споменик културе од изузетног значаја.