- Задужбинар: Краљица Јелена Анжујска
- Датум изградње: 1282. године
Манастир Градац
Манастир Градац се налази на уздигнутој заравни изнад Градачке реке, на ободу шумовитих падина Голије. Удаљен је 21 km северозападно од Рашке и 12,5 km западно од Брвеника и Ибарског пута. Грађен је између 1277. и 1282. године, као ктиторска задужбина српске краљице Јелене Анжујске.
Историја и оснивање
Православни манастир Градац налази се у централној Србији на обронцима планине Голије. У средњем веку налазио се северно од Раса, такође у средишњем делу српске државе. У близини манастира пролазио је тада важан пут за Ариље, чији је један крак био усмерен ка Студеници. Манастир je био подигнут изнад реке Брвенице, недалеко од налазишта камена за градњу, на месту богатом изворским водама, окруженом шумама и пашњацима који су вероватно били манастирски посед.
Назив места Градац постојао је и пре оснивања манастира. Вероватно да је тај назив био повезан са византијским утврђењем из 6. века, које се налазило на узвишењу изнад манастира и у чијем подножју је била црква. Темељи ове мале ранохришћанске цркве сачувани су до данас испред Богородичине цркве у Градцу.
У манастирском комплексу налазе се две цркве: већа црква је посвећена Пресветој Богородици, а мања Светом Николи. Већа црква била је гробно место ктиторке манастира, свете краљице Јелене Немањић, жене краља Уроша I.
Манастир Градац изграђен је у последњој четвртини 13. века. Тачна година изградње није позната. Оснивачка повеља није сачувана, као ни уобичајени натписи у прстену куполе цркве и уз ктиторске композиције. О времену оснивања и ктитору закључује се углавном на основу фресака и архитектуре манастира. Најстрарије писано сведочанство о настанку Градца је Житије краљице Јелене које је написао архиепископ Данило II у периоду између 1317. и 1324. године.
Данило II детаљно описује како је краљица Јелена оснивала манастир: ,,И тако поче зидати предивну цркву у име пресвете Богородице празник Благовештења, не месту званом Градац… Заповедила је да се сакупе сви народи њезине државе, и када је то учинила, изабрала је од њих најбоље уметнике, хотећи да подигну предивно здање тога храма, много и небројено злато нештедице дајући свима радницима… као мудри и разумни строитељ.“
Монашки живот
Заједница у Градцу позната је по разноврсним делатностима које употпуњују монашки живот. Монахиње, које су и академски сликари, основале су иконописачку и ткачку радионицу, а баве се и фрескописом, пчеларством, баштованством и другим активностима.
Градац је основан као мушки манастир. Краљица га је богато опремила и препустила монасима. Претпоставља се да га је након изградње понекад посећивала и да је у њему имала своје одаје и капелу поред њих. Њени синови, краљеви Драгутин и Милутин, даривали су богато манастир након краљичине смрти.
У 14. веку у манастиру је живео велики број монаха, о чему сведоче бројне надгробне плоче из овог периода. Нема података о стању манастира у време када су Турци продрли у ове крајеве. Највероватније да је опустошен и опљачкан после пада Новог Брда 1455. године, али све до друге половине 16. века није био потпуно напуштен.
Крајем 16. века игуман Стефан и јеромонах Пајсије из Ђурђевих ступова извршили су велику обнову Богородичине цркве. Цркву су затекли без крова и покрили су је оловом. Могуће да су они том приликом обновили и монашке грађевине и основали ново братство у овом напуштеном манастиру. Нажалост, манастир је убрзо опет страдао. На основу записа митрополита Висариона из 1600. године сазнаје се да је манастир био покраден и да су све монашке келије биле разорене до темеља.
Судбина манастира у 17. и 18. веку потпуно нам је непозната. Тежак положај српског народа у другој половини 17. века није могао мимоићи ни Градац. Турци су скинули оловни кров градачке цркве и она се затим природно урушила. Крајем 18. века манастир је био тешко оштећен и ненастањен.
Почетком 19. века основано је данашње село Градац. Гробови свештеника око Богородичине цркве сведоче да је она у то време служила као парохијска црква. Један део цркве обновљен је ради богослужења. Али, и даље је црква била без сводова, куполе, намештаја, засута земљом у висини од два метра. Године 1910. над њом је постављен заштитни кров са црепом, ослоњен на дрвене стубове. У наредном периоду постојала је тежња да се црква обнови, али све до средине 20. века она није била остварена.
Завод за заштиту и научно проучавање споменика културе Србије организовао је 1948. и 1949. године конзерваторске радове у манастиру. Зидови цркве су конзервирани, дотрајали делови кровне конструкције замењени су новим деловима, простор западно од цркве ослобођен је од наноса земље и извршено је пошумљавање.
Археолошка ископавања су започела 1962. године, а годину дана касније урађен је и усвојен главни пројекат за обнову цркве, која је трајала до 1975. године. Цркви су дограђени сви делови који су недостајали: сводови, тамбур, купола, аркадни фризови, прозори са мермерним оквирима и украсима, кровни покривач, олтарска преграда, два свећњака и плочник.
Црква Светог Николе била је полусрушена и некоришћена све до 1876. године, када је обновљена да би служила као мирска црква. Том приликом начињен је улаз на северној страни. У другој половини 20. века ова црква је конзервирана и постављене су камене плоче на њеном крову.
Године 1982. почела је изградња конака на старим темељима, у којем сада живи градачко сестринство.
Aрхитектура
Краљица Јелена је за зидање Градца, по речима архиепископа Данила, ,,изабрала најбоље уметнике“. Изглед њене задужбине одражава велику сличност са храмовима средње и јужне Италије, што наводи на закључак да су градитељи потицали из Приморја. Њихов рад одвијао се под назором краљице и у складу с њеним жељама. Тако је градачка црква постала одраз личности и живота своје ктиторке, која је вешто сјединила културу и вредности крајева из којих је потицала са немањићком традицијом, коју је у Србији усвојила и поштовала.
Велики део Богородичине цркве и монашких просторија био је срушен за време турске владавине у овим крајевима. Када је са цркве скинут оловни покривач, сводови су били срушени, а честе бујице угрожавале су и затрпавале преостали део цркве. Она је обновљена на основу затечених остатака грађевине и на основу старих фотографија.
Фрескопис
Све фреске богородичине цркве су данас оштећене. Најбоље очувана је фреска Благовести, у линети на улазу у храм. У припрати су сачуване неке сцене из Богородичиног живота: Анина молитва у врту, Сусрет Јоакима и Ане, Рођење Богородице и Миловање, Одбијање дарова, Благослов свештеника и Ваведење.
На северном зиду наоса осликано је Успење Пресвете Богородице, на јужном Рођење и детињство Христово, а на источном још једном Благовести. На југозападном зиду су осликани оснивачи манастира, затим краљ Драгутин и краљица Каталина, а све их пред Богом заступају Богородица и краљ Стефан Првовенчани.