Манастир Љубостиња се налази у непосредној близини Трстеника, изграђен је крајем 14. века, у стилу Моравске школе. Задужбина је кнегиње Милице, која је у Љубостињи и сахрањена. Поред њених, у манастиру се налазе и мошти српске средњовековне књижевнице, монахиње Јефимије. Као споменик културе од изузетног значаја, Љубостиња од 1979. године, ужива највиши степен државне заштите.

Историја манастира Љубостиња

Историја манастира наводи да је књегиња Милица дала наредбу да се изгради њена задужбина пре Косовске битке 1389. године. Према веровању Милица је желела да сагради своју задужбину у којој ће моћи да се повуче и склони јер је слутила на велике поразе и прогоне који ће уследити од Осмалнија. Тако да је Милица замонашена у овом манастиру и добила име Евгенија и као монахиња сахрањена на левој страни у односу на улаз.

Освајачи су приликом пљачкања манастира открили ризницу у којој је кнегиња сакрила све црквене и вредне предмете. Тако су том приликом однели и круну српског кнеза Лазара, која се и данас налази у Истамбулу. У другој половини 17. века манастир је опустео али током наредног периода манастир се обнавља. У манастиру је радила преписивачка школа као једна од најплодотворнијих на овој територији државе. Црква манастира Љубостиње припада Моравској школи, са основом у облику развијеног тролиста са једном куполом која се ослања на четири ступца, док се на западној страни надовезује припрата. Спољна фасада је украшена богато изрезбареним каменим преплетима. Градитељ је протомајстор Раде Боровић, чије се име налази на прагу пролаза из припрате у наос.

Иконе и фреске

Фреске које данас можемо видети на зидовима манастира су махом новијег датума, док су првобитне фреске само делимично сачуване. Црква манастира Љубостиње осликана је пред сам Косовски бој. То сликарство очувано је данас само у мањим фрагментима. На позив књегиње Милице, дошао је зограф Макарије и осликао целу цркву. Живописац Макарије исписао је своје име на луку изнад врата која воде из припрате у храм. Главна одлика сликарства јеромонаха Макарија могла би се свести на три основне карактеристике: експресивност фигура, јак контраст између светлог и тамног и илустрација архитектонских детаља у позадини.

У припрати, на западном зиду, приказана је породица кнеза Лазара: на левој страни су кнез Лазар и књегиња Милица, а на десној деспот Стефан и његов брат Вук. Сви су приказани у пуном орнату и са свим достојанствима и инсигнијама власти. Од живописа у храму сачувано је само мало фрагмената: Исцељење узетога у јужној певници; Арханђео Гаврил, Свети Теодор Студит, Свети Јуда, Свети Теодосије и Свети Јефрем Сирин на северозападном ступцу; Арханђео Михаил, Свети Сава Јерусалимски, Свети Симеон Српски и Свети Сава Српски на југозападном ступцу.

 

Предања везана за манастир Љубостињу

Постоји веровање према којем су кнегиња Милица, односно монахиња Евгенија и монахиња Јефимија живеле у манастиру помажући једна другој, те да је по смрти монахиње Јефимије, Евгенија даде да се она сахрани у саркофаг који је био намењен књегињи. На том саркофагу је био уклесан цвет крина, односно љиљана, који је симбол невиности и чистоте.

Верује се да је управо из овог манастира почела чувена Кочина буна против Турака, који су у знак одмазде потпуно спалили манастир Љубостињу.

Чувена Похвала кнезу Лазару која је извезена златом на свили, као покров за ковчег великог српског кнеза, представља ремек дело српске али средњевековне књижевности уопште.