Манастир Мала Ремета саградио је краљ Драгутин у 13.веку. Мала Ремета је манастир Епархије сремске Српске православне цркве, један од 16 Фрушкогорских манастира у Војводини. Манастир се налази на средишњем делу Фрушке Горе. Манастирска црква посвећена је празнику Покрову Пресвете Богородице (1/14. октобар).

Историја манастира

Турци је у својим књигама помињу 1546. године под именом Реметица. Спаљиван, па обновљен, манастир је тек од 1739. добио цркву.

Као његов могући оснивач помиње се сремски краљ Драгутин Немањић који га је, наводно током 14. века, као метох поклонио манастиру Рачи на Дрини. Та прича се данас сматра тек легендом, али остаје чињеница да се о самом манастиру веома мало зна и поуздани трагови иду тек од турског времена када га Турци у својим књигама спомињу по први пут 1546. године под именом Реметица. Зна се, додуше доста несигурно, да је црква у то доба била веома мала и да је изграђена од камена.

Страдања и обнова

Током 1588. године у турском попису се наводи манастирско имање и чини се да оно није било мало. Можда је и зато током 1566. године одређена откупна цена од чак 6000 аспри (акчи). Међутим, манастиру није био суђен миран живот тако да је недуго потом спаљен (вероватно од Турака) и одмах затим расељен. Од тада је овај манастир напуштен, али (чини се 1679. године) Патријарх Арсеније Чарнојевић дозвољава монасима манастира Раче да се населе у Малу Ремету.

У то време манастир је био у потпуним развалинама па су га монаси из Раче обновили. Можда од тог догађаја и потиче прича да је краљ Драгутин Малу Ремету поклонио овим монасима. Од тада се Мала Ремета води као метох Беочинског манастира. Из тога времена потиче и манастирски печат. Нема сумње да су рачански монаси обновили Малу Ремету, али какве су природе били грађевински радови које су они обавили тешко је рећи, али вероватно не посебно велики јер се тек од 1739. године почиње градити црква уз помоћ Станка Милинковића из села Шуљма. Да је и тада Мала Ремета била метох манастира Беочин види се из уговора са зидарима где је наведено да се нова црква налази на „грунту манастира Беочина, звано Реметско“.

Црква је сазидана од камена и цигле, али дуго времена није ни окречена, а ни освежена. Вероватно због недостатка средстава јер је манастир био веома сиромашан. Тек 1760. године митрополит Павле Ненадовић је осветио манастирску цркву па је за претпоставити да је те године она била у потпуности довршена.

Архитектура

Храм Мале Ремете спада међу најлепше цркве фрушкогорских манастира, са живописним фасадама од притесаног камена и тесаних декоративних пластичних елемената. Крстообразна основа цркве понавља традиционална српсковизантијска решења. Има неуобичајено кубе, које израста директно из крова, сужавајући се према врху, са девет полукружно завршених прозорских отвора. За разлику од осталих манастира, овај фрушкогорски храм задржао је изглед средњовековног узора, без призиданог високог звоника. Барокни утицај је ову филигранску грађевину заобишао скоро у потпуности.

Црква има крстообразну основу у традиционалном византијско-српском стилу. Кубе директно израста из крова и сужава се ка врху па то представља јединствен случај међу фрушкогорским манастирима. На њему је укупно девет полукружних двојних прозора. Зидови цркве су од тесаног камена сивоплаве боје са широким спојницама што није највештије изведено, али ипак даје веома леп рустичан и помало груб изглед. Манастир се од тада веома мало променио.

Тишина и зеленило којим је окружен може да дочара бар део оне атмосфере којом је био надахнут њен градитељ. Манастирски конак је подигнут као посебна зграда (једно крило) уз манастир и датира из 1758. године. Некада је манастир имао конаке са две стране црквице (северне и јужне), али приликом обнове 1896. године обновљено је само једно. Данас је конак лепа, велика, спратна и у бело обојена зграда.

Сама унутрашњост цркве има једно помало чудно решење будући да преградни зид у потпуности дели средњи део цркве од припрате па то добрим делом умањује видљивост. Сама унутрашњост цркве је доста пространа мада се то, гледајући само споља, не би могло рећи. На унутрашњем зиду у припрати налази се и плоча на којој пише да је она током 1879. године прекривена белим лимом уместо дотадашње шиндре. Можда је то и пропуст, јер се тиме умногоме умањио њен рустичан изглед.