Кнез Стефан, син Вуканов, а унук Стефана Немање, подигао је на српској земљи манастир Морачу. Манастир је грађен од 1251 – 1252 године. До 16. века о историји манастира се мало зна. Крајем 15. века манастир је запустео и делом се обрушио. Обновљен је око 1570. године. Манастир Морача је један од најмонументалнијих православних средњовековних споменика на територији Републике Црне Горе. Подигнут је на десној обали Мораче, у проширеном делу кањона, на природној заравни сликовитог пејзажа.

Архитектура и фрескопис

Црква Успења Богородице у манастиру Морачи је једнобродно здање са куполом и пространом припратом са западне стране. На бочним странама главном дела храма истичу се певачки простори, а уз северни зид припрате саграђема је истовремено мања црквица, то јест параклис. Са источне стране храм се завршава полукружним апсидом, а уз средишњем делу олтара налазе се одељени простори проскомидије и ђаконикона. Док је унутрашњи простор храма подређен потребама православног богослужења, а у спољашњем изгледу запажа се утицај романичког градитељства (портали, прозори, кровни венац ).

По уметничкој вредности скулптура морачког главног храма заостаје за архитектуром. Два портала – на улази и други између припрате и наоса – лепо су клесана, као и два дводелна прозора, што је знак занатског искуства њених мајстора. Фигуралним представама невешто је украшен само главни, спољашњи портал. На њему су приказани у рељефу Распеће Христово и Богородица са Христом , што је симболична представа. почетка и краја Христовог овоземаљског живота. У унутрашњости храма скулпторска остварења вредна пажње са епископски престо, чије су бочне стране украшене рељефима фантастичних животиња – грифона.

Стари живопис, из 1252. године, који је некада прекривао све зидове цркве, сачувао се сада само у ђаконикону, и то у лошем стању. Међу најзначајнијим композицијама свакако је циклус из живота пророка Илије, изложен у 11 сцена. Веома је значајан зато што представља једини познати пример овога цикуса у монументалном средњевековном живопису. Циклус је рађен у две зоне. На сваком зиду су четири композиције, сем на северном, где су само три. Ту, у горњој зони, започиње – на полукружној површини је насликано Рођење Илијино, а затим се ређају сцене које не иду хронолошким редом. Ремек дело је свакако фреска која представља пророка Илију, у часу созерцања, у пустињи крај обале реке Хората, са гавраном који га храни.

Постојало је мишљење да испод новијег живописа из 16. и 17. века можда постоје фреске из 13. века, али су ипитивања показала да је приликом израде новог живописа саструган стари у највећем делу цркве. Они који су припремали зидове за израду новог живописа нису имали осећај за лепо, макар то било и дотрајало и немилосрдно су, изгребали и састругали стари живопис. Сликари су имали тешку дужност да, држећи се ранијег распореда монументалних фресака, у границама својих изражајних могућности, покрију велика архитектонска платна. У нескладу између њихових композиционих концепција и монументалних облика који су им се наметнули, лежи главни разлог лошег деловања њиховог сликарства. Треба истаћи, међутим, да је сликарска техника којом је рађен овај живопис, иако знатно грубља од оне из 13. века, занатски врло солидна. Боје су задржале изванредну свежину и стабилност.

Живопис 17. века у параклису Светог Стефана и црквици Светог Николе, знатно је вишег уметничког квалитета. Он се издваја из сликарства тога времена свежином и лепотом колорита, као и композиционим решењима, и подсећа на сликарство Милутиновог периода из XIV века. Једна од главних личности у великој обнови Морачког манастира почетком 17. века је хиландарски зограф Георгије Митрофановић. Сликар фресака и иконописац, Георгије је један од најбољих сликара прве половине XVII века, који кроз своја дела, у форми, цртежу и боји, уноси новине. На морачком иконостасу се и потписао, као сликар престоне иконе Богородице са Христом.

У Морачи се налази и једна од најлепших и најзначајнијих иконописаних целина код нас, из 17. века. На њеном стварању радили су истакнути домаћи мајстори тога времена са хиландарским зографом, Георгијем Митрофановићем, на челу. Иконостас и иконе ван њега, датиране и потписане, сведоче о постојању сликарске радионице у Морачи, која је интензивно радила у 17. веку, окупивши најбоље сликаре. Оно што импресионира код морачког иконописа је веома солидна сликарска техника, изванредна занатска обрада дубореза и његова позлата. Управо изненађује у то време тако добра техника са једне стране и богатство са друге стране. Морачки иконостас рађен је дуго, од 1596. до 1617. године, и то у тешким приликама неуспелог устанка против Турака. Само велики крст над иконостасом, рађен је и сликан 11 година, што се види из натписа на његовом подножју. Следећи етапе ликовног развоја и удео појединих уметника, могу се сагледати ликовна схватања овог културног и уметничког центра. Доста везани за старе традиције, ови мајстори се донекле инспиришу ранијим стварањем, желећи да сачувају уметност прошлих времена, али уносе и много новог, како у детаљу, тако и у општој ликовној концепцији.

Црква Светог Николе

У склопу манастирског комплекса налази се и мала црква посвећена Светом Николи, која  је подигнута 1635. године, на темељима некадашње главне одбрамбене куле. Отуда је њена основа квадратна, нема споља видљиву полукружну апсиду. Сликар Јован је живописао ову црквицу 1639. Светом Николи посвећено је петнаест сцена из живота и чуда, међу којима је и представа како светитељ враћа вид краљу Стефану Дечанском. У најнижој зони је приказана, уз стојеће фигуре, и ктиторска композиција. Ове зидне слике, лепо укомповане на зидним површинама.

Иконе манастира

У манстиру Морачи постоји збирка икона која је изузетно богата. Један део налази се на раскошно резбареном иконостасу који је настао између 1600 и 1617 године. У најнижем реду икона претежно су остварења попа Страхиње из 1600 ( иконе Христа, арханђела Михаила са сценама чуда, царске двери ). Икону Богородице са пророцима из овог реда и цео други ред са представом Деизиса насликао је Георгије Митрофановић 1617.

Најлепшу морачку икону са представо Светог Саве Српског и Симеона Српског са сценама из живота Светог Саве насликао је сликар Јован 1645. Године. Он је аутор и мање икона ових светитеља са ктитором Стефаном Вукановићем и Светог Кирилом Филозофом. По уметничком домету Јовановим остварењим може бити такмац икона Светог Луке са сценама из његовог живота, рад вероватно сликара Радула из 1672 – 1673. ове и још неколико других икона учинили су Морачу местом на коме су се збрале најзначајније сросје иконе 17. века.

Ризница манастира

Ризница манастира Мораче је доста скромна. Вредни су посебног помена једна од првих штампарских књига на Балкану из Црнојевића штампарије 1493, неколико рукописаних књига 16. и 17. века, и двокрилна врата између наоса и припрате ( почетак 17. века, ), рађена у техници интарзије.