Манастир Пресвете Богородице саградио је Стефан Немања око 1159. године, у непосредној близини данашње Куршумлије, на заравни падине изнад ушћа реке Косанице у Топлицу. Црква је подигнута на темељима старијег, рановизантијске цркве из 6. века. Претпоставља се да је Стефан Немања ову задужбину подигао за своју супругу Ану, која се у овом манастиру замонашила као монахиња Анастасија. Претпоставка је и да се половином 15. века о овом манастиру старала Мара Бранковић, ћерка деспота Ђурђа, која је у близини имала своје дворе.

Историја манастира

На висоравни поред реке Топлице, на самом улазу у Куршумлију, налази се манастир Свете Богородице у рушевинама. Подигао ју је Стефан Немања, одмах после састанка са византијским царем Манојлом у Нишу, негде око 1159. године. Како сведоче историјски извори, Стефан Немања по добијању Дубочице поче дизати манастир Пресвете Богородице у Топлици. По оснивању исти даде својој супрузи Ани да брине о њему сваким делом као и чрницама (монахињама), које установи у том светом месту.

Архитектура

Храм је саграђен од разнобојног тесаника, или од неизменичних слојева ломљеног камена и опека, имала је обично оловом покривено кубе, које се наслањало на стубове са капителима, сводовима и унутрашњим зидовима. Под је био од разнобојнок камења, и то, уметнички груписаног. Углавном је нартекс био византијског порекла, а велика и затворена придворница с прозорима, по кад кад је дозиђивана касније. Црква се није могла замислити без куле или звоника који се подизао изнад улазних врата.

Ова прва Црква, коју је Стефан Немања подигао у свом задужбинарству нема по М. Васићу, ни једног узора према којим је подигнута. Нису познати ни доцнији споменици који у овом смислу зависе од манастира Свете Богородице у архитектонском смислу речи. Тако да ова Црква остаје забележена у историји по својој јединственој аутентичности.

Основа ове Цркве има облик триконхоса, на цијој је источној страни олтарска апсида, споља тространа, а унутра округла. Бочне апсиде су округле споља и изнутра. Централни део Цркве, био је вероватно надвишен куполом. Припрата је првобитно била широка као и наос и са њиме спојена широким вратима. У 14. веку дозидана је нова припрата која је имала простране отворе са три стране, а касније зазидана са јужне и северне стране, а добијен један омањи травеј.

Иконостас не постоји, уништен је зубом времена.

У једнобродну грађевину улазило се између две куле. Раније се знало да је постојала једна кула на северној страни цркве. Ископавања која су уследила 1951. године, показала су да је постојала и јужна кула. Унутрашњост Цркве била је омалтерисана. Споља је била украшена каменим скулптурама, на којима су били приказани лавови, птице, разно лишће итд. О томе нам сведоче два преотала стуба са западне стране. На јужној страни од Цркве, били су манастирски конаци, амало даље и манасирки бунар. Манастир и конаци срушени су 1690. и 1737. год.

Топлица се прикључила великој сеоби Срба 1690. године, под Арсенијем Чарнојевићем , и тада је остала пуста. Овај женски манастир није никада претваран у мушки. Од знаменитих личности поред Ане историја памти и Агрипину (световно Мирослава), која је потицала из племените породице Балшића. Умрла је 22. октобра 1332. и сахрањена код манастира светог Николе.

Трећа позната личност, која је кратко време провела у овом манастиру, била је Мара – кћер деспота Ђурађа Бранковића и жене му Јерине. Иначе царица Мара је била жена турског цара Мурата другог, која је после смрти мужа добила на управљање Топлицу и Дубочицу. У време њеног боравка у манасиру је било око десетак монахиња. Манастир је данас у рушевинама и Црква и конаци. Стари бунар је одавно заборављен иза Цркве. Још се само горопадно држи стари и крошњасти кун.