Манастир се налази 6 километара од Бајине Баште и сматра се да је задужбина краља Драгутина Немањића из 13. века. Од његове царске лавре остали су само темељи након турских освајања из 15. века. Једно је од најзначајних места српске прошлости. Од посебног је значаја била Рачанска преписивачка школа, и након велике сеобе Срба 1690. године, када су Рачани у Сент Андреји створили основу српске азбуке и књижевности у новом веку.

Историја манастира

По турском освајању српске деспотовине, храм је највероватније опустошен и у њему је монашки живот престао, јер се не помиње у првом сачуваном турском дефтеру Смедеревског санџака из 1476. године. Обнављањем Пећке патријаршије 1557. године, по свој прилици калуђери манастира Раче уз подршку народа обнављају храм Христовог Вазнесења.

За време турске владавине, манастир је био значајан центар преписивачке школе која је била замена Ресавској школи.

Турски путописац дервиш Зулих познатији као Евлија Челебија је 1630. године записао да је скрипторија имала 300 калуђера преписивача, које је опслуживало 400 чобана, ковача, економа и друге послуге. У обезбеђивању манастира учестовавало је 200 стражара.

Пошто су Срби, иначе у Турском ропству, у рату Аустрије против Турске учествовали на аустријској страни и после аустријског пораза , Срби су почели да се селе на север. За време велике сеобе под Патријархом Арсенијем Чарнојевићем 1690. године и многи калуђери из манастира Раче су стигли чак до Сент Андреје код Будимпеште. И њима захваљујући Сент Андреја је постао ускоро културни центар Срба у Мађарској.

После извесног времена ови калуђери су се повукли на југ у манастир Беочин у подножје Фрушке Горе. И у овом манастиру су калуђери наставили да се баве преписивањем црквених књига.

Ступањем на снагу султанових фермана, којима су знатно побољшани услови живота српског народа, почиње и рад на обнови манастира Рача. Важна личност био је Хаџи Мелентије Стефановић који је по повратку са хаџилука свратио у Цариград и уз помоћ Васељенског Патријарха добио дозволу од султана Селима Трећег да обнови манастир. Године 1854. завршено је осликавање унутрашњости храма.

Рачанска преписивачка школа

Рачанска преписивачка школа се налазила на око 40 минута хода уз речицу Рачу, близу врела Лађевац. Рачански калуђери-преписивачи су ово место још уседамнаестом веку називали Бања, јер је тепература воде 17° током целе године. Остаци средњовековне скрипторије још постоје и у фази су истраживања.

Све до Арсенија Чарнојевића и Велике сеобе 1690. године, Рача је била на врхунцу своје моћи. Била је центар преписивачке књижевности, место окупљања умних глава и духовно средиште народа овог краја. У Георгијевском скиту, са црквицом посвећеном Светом Георгију, вршила се интензивна преписивачка делатност.

Други светски рат

У Рачи је за време Другог светског рата чувано Мирослављево јеванђеље, највећи и најважнији документ српске књижевности из дванаестог века. За време Другог светског рата игуман Платон Милојевић га је сачувао испод камених плоча у олтару цркве и то га је спасло од бугарске казнене експедиције која је 1943. године спалила све манастирске објекте.