Манастир Тавна се налази у селу Бањица у граду Бијељина, на тромеђи три општине (Бијељина, Зворник и Угљевик), на мајевичком побрђу. Овај манастир је задужбина српског краља Светог Јована Владимира, а потом краља Драгутина. Обнављали су га и кнез Лазар и кнегиња Милица. Овај манастир је споменик културе и под заштитом је државе. Припада Епархији зворничко-тузланској.

Градња манастира

Манастир Тавна је подигнут са циљем, жељом и намјеном  у славу Бога и да буде чувар и стожер националног и православног идентитета Срба који су живјели у то вријеме на овим просторима.

Манастир Тавна посвећен је Пресветој Тројици. Помиње се у Троношком и Пећком љетопису, али и у турским пописима од 1548. до 1586. године као задужбина краља Драгутина Немањића и његових синова.

Краљ Драгутин је управљао овим просторима од 1282. до 1316. године, и то лијевом страном ријеке Дрине, на простору који су називали територија Усоре и Соли.  Територија је покривала подручје на којем се данас налазе обриси граница Епархије зворничко-тузланске, па је краљ Драгутин у то вријеме на овим просторима подигао неколико манастира: Папраћу, Ломницу, Озрен, Тавну.  Манастир Тавна припада подручју града Бијељине, од које је удаљен 30 километара, налази се подно Мајевице и непосредно у Подрињу, на 10 километара ваздушном линијом од Лознице.

У вријеме када је подигнут манастирски храм, почела је да се хвата богумилска и патаренска јерес, а да би се искоријенила, најбољи начин је био оснивање манастира као центра духовног и националног живота. Прво и највеће страдање манастира Тавна, који прати богата историја и вишевјековна традиција било је 1520. године када су Турци стигли на ове просторе и заузели, у то вријеме, српски град Теочак, гдје су порушили храм који је тамо био и побили монахе. Након тога су и у овом манастиру побили монахе и порушили га,

Првобитни назив манастира био је Грабова. То име је добио у оснивању јер је у околини било доста дрвета граба и тај назив је носио до 1520. године. Доласком Турака и убиством мноштва народа који су побацали у ријеку Романа, како се звала у то вријеме, ријека је постала тамна од људске крви и скелета. Они који су остали живи од тог времена ријеци су дали име Тавна /тамна/, од тада манастир и добија име Тавна.

Село у коме се манастир налази зове се Бањица. Записи говоре да је тада у околини манастира било бања, купатила која су се звала “калуђерске бање” и сав тај простор је богат водом. Манастир је обновљен 1560. године, обновили су га Старина Новак Грујичић и његов брат Радивоје, који су били у то вријеме на Романији око Гласиначког поља, а када су стигли на ове просторе уселили су се у пећину која се налази два и по километра сјеверозападно од манастира, у атару Горње Трнове.  Та пећина се и даље зове Новакова пећина.

Браћа Новак и Радивоје су, дошли у манастир који су обновили, а првобитну цркву довели су у нормално и функционално стање. Након обнове дошли су монаси. Срби су често дизали устанке против Турака на овим просторима и онда су стизале освете Турака из простог разлога јер су сматрали монахе манастира Тавна најдиректнијим учесницима српских побуна, па су их пљачкали, хапсили и одводили на дуге и тешке робије у Тузлу, Зеницу и Травник, али и Бугарску и Румунију. Била су то тешка времена када је манастир дијелио судбину народа, али и био уточиште многима након невоља и проблема.

Страдање и обнова манастира

Манастир је имао невоља за вријеме српских устанака у Србији, балканских ратова, Првог и Другог свјетског рата, а одбрамбено-отаџбински рат био је први ратни сукоб у којем се манастиру није ништа десило. У Другом свјетском рату манастир Тавна је страдао у октобру 1943. године, када су са њемачким окупатором дошле и усташе из Козлука, Јање и Теочака.

Након гранатирања срушен је звоник. Њемачки војници су из обијести дошли у манастир и на том путу им се испријечио студент теологије Здравко Јовановић. Њега су убили, а цркву су претворили у коњушарницу, па су ложили ватре и уништили фреске и храм. Тада је заједно са храмом изгорјело и више од 10 хиљада књига библиотеке која је, поред оне у Београду, била најбоља коју је Српска Црква имала. Многе од уништених књига биле су у луксузном кожном повезу и непроцјењиве вриједности.

Манастир су почетком Другог свјетског рата чувале и четничка и партизанска војска, а партизани су имали и болницу у оквиру манастира и није било међусобних сукоба Срба из ма које војске, каже отац Лазо. Доласком њемачког окупатора и усташа након распада Краљевине Југославије, тадашњи старјешина манастира Данило Билбија, који је својим радом много учинио за манастир и народ овога краја, морао је да избјегне у Србију. Протјеран је у Бању Ковиљачу, а он је тада већ био стар и болестан. Три дана након те трагедије је умро.

Манастир Тавна је поново васкрсао. Године 1953. владика Нектарије Круљ преобразио га је из мушког у женски манастир и за ту прилику доведена је млада игуманија Јустина из Жиче, која је основала сестринство са више од 30 монахиња. Обновиле су манастирски конак уз помоћ људи који су живјели у овом крају. Манастир је до 2000. године поново обновљен јер га је већ био начео зуб времена, па је било потребно адаптирати га савременом техником и учинити лијепим и модерним здањем.

Село у коме се манастир налази зове се Бањица. Записи говоре да је тада у околини манастира било бања, купатила која су се звала “калуђерске бање” и сав тај простор је богат водом. Манастир је обновљен 1560. године, обновили су га Старина Новак Грујичић и његов брат Радивоје, који су били у то вријеме на Романији око Гласиначког поља, а када су стигли на ове просторе уселили су се у пећину која се налази два и по километра сјеверозападно од манастира, у атару Горње Трнове, прича отац Лазар.  Та пећина се и даље зове Новакова пећина.

Браћа Новак и Радивоје су, каже отац Лазар, дошли у манастир који су обновили, а првобитну цркву довели су у нормално и функционално стање. Након обнове дошли су монаси. Срби су често дизали устанке против Турака на овим просторима и онда су стизале освете Турака из простог разлога јер су сматрали монахе манастира Тавна најдиректнијим учесницима српских побуна, па су их пљачкали, хапсили и одводили на дуге и тешке робије у Тузлу, Зеницу и Травник, али и Бугарску и Румунију. Била су то тешка времена када је манастир дијелио судбину народа, али и био уточиште многима након невоља и проблема, говори отац Лазар.

Манастир је имао невоља за вријеме српских устанака у Србији, балканских ратова, Првог и Другог свјетског рата, а одбрамбено-отаџбински рат био је, каже отац Лазар, први ратни сукоб у којем се манастиру није ништа десило.   У Другом свјетском рату манастир Тавна је страдао у октобру 1943. године, када су са њемачким окупатором дошле и усташе из Козлука, Јање и Теочака.

Након гранатирања срушен је звоник. Њемачки војници су из обијести дошли у манастир и на том путу им се испријечио студент теологије Здравко Јовановић. Њега су убили, а цркву су претворили у коњушарницу, па су ложили ватре и уништили фреске и храм, испричао је архимандрит Лазар.  Тада је заједно са храмом изгорјело и више од 10 хиљада књига библиотеке која је, поред оне у Београду, била најбоља коју је Српска Црква имала. Многе од уништених књига биле су у луксузном кожном повезу и непроцјењиве вриједности.

Манастир су почетком Другог свјетског рата чувале и четничка и партизанска војска, а партизани су имали и болницу у оквиру манастира и није било међусобних сукоба Срба из ма које војске. Доласком њемачког окупатора и усташа након распада Краљевине Југославије, тадашњи старјешина манастира Данило Билбија, који је својим радом много учинио за манастир и народ овога краја, морао је да избјегне у Србију. Протјеран је у Бању Ковиљачу, а он је тада већ био стар и болестан. Три дана након те трагедије је умро.

Манастир Тавна је поново васкрсао. Године 1953. владика Нектарије Круљ преобразио га је из мушког у женски манастир и за ту прилику доведена је млада игуманија Јустина из Жиче, која је основала сестринство са више од 30 монахиња. Обновиле су манастирски конак уз помоћ људи који су живјели у овом крају, каже отац Лазар. Манастир је до 2000. године поново обновљен јер га је већ био начео зуб времена, па је било потребно адаптирати га савременом техником и учинити лијепим и модерним здањем.