Етика

Етика је етимолошки произашла од грчког појма ἦθος (итос) што значи обичај, навика која се формира кроз време, yобличава човеково етичко понашање. Она образује устаљена понашања која се прихватају одређеним начином живота. Постоје добре и лоше навике. Критеријумом вредности навика сматра се њихово jавно одобравање или неодобравање. То је етос који се образује помођу навике или јавног мњена. Постоји и етос који се образује помоћу жеље и воље личности.

Схватање етике код Јелина

У хеленској књижевности реч етос се користила у једнини када је објашњавала човеков однос са Богом, или његов карактерни начин понашања у складу са навиком.

Хераклит каже да је етос божанска сила која се уграђује у човека. Човечански етос не поседује знање, а Божански поседује. Зато постоји само божански етос, а човеков се обликује у односу на Божији.

У Новом Завету се под појмом етоса подразумевају обичаји. Исти појам се користи за општеважећи закон или обичај. Касније у црквеној књижевности, тај израз се користи за изражавање усмерења и начин живота хришћана.

Хришћанско схватање етике

Циљ хришћанске етике није правда него љубав. Зато, иако етика заједнице има променљиве законе због развоја заједнице, љубав је оно што је константно и што се не укида.

Смисао хришћнске етике лежи у њеном онтолошком карактеру. Хришћанска онтологија се не односи само на почетак бића, већ и на његов развој и крај. Христова личност поставља темељ једној новој онтологији. Она се манифестује хришћанским етосом. Овај етос је заправо божански. То је етос који може да се оствари само у заједници са Богом. Зато је хришћански етос богонадахнут.

Онтолошки темељ хришћанске етике налази се у Оваплоћењу и открива у Васкрсењу, јер је Христос људима који су га прихватили дао могућност да буду деца Божија. Истински хришћански етос постоји само ако постоји истински однос са Богом. Основа и циљ хришћанског живота је Христос и етика може једино тако да се схвати. Пример за то је љубав према непријатељима.