Онтологија

Онтологија је реч о бићу (грч. τό ον- биће, битак и λόγος – учење, реч), односно ономе што је постојано и непроменљиво у бићу и што га чини истинитим. Онтологија се бави питањем постојања, а под истином бића подразумева њено вечно постојање, односно превазилажење смрти.

Онтологија код Јелина

Први који су се бавили проблемом онтологије били су стари Грци. Они су под онтологијом подразумевали општу природу која постоји вечно. Конкретна бића, која настају и умиру, само су различити феномени вечне природе. Филозофи пре Сократа ту суштину, природу, поистовећују са материјом, док је за Платона истина била идеја. За старе Грке истина бића је у прошлости. Зато историја и кретање, односно настајање појединачних бића, представљају нешто лоше, јер удаљују од првобитног стања, од савршених идеја.

Хришћанско схватање онтологије

Суштинска јеванђелска порука људима јесте порука о Васкрсењу Христовом и будућем општем васкрсењу творевине као победи живота над смрћу. За разлику од јелинског схватања постојања које полази од вечне природе а догађаје или конкретна бића види као удаљавање од почетка, као нешто зло, библијска онтологија полази од стварања света као скупа конкретних бића, између којих претходно не постоји заједничка суштина, и од њихове упућености на последњи догађај историје. Бог је створио свет ни из чега као скуп конкретних бића са једним одређеним циљем. Тај циљ је сједињење творевине са Богом у Христу ради вечног постојања створене природе. Оци Цркве говоре да се узрок постојања света налази у будућности, а не прошлости. Само стварање, тренутно историјско живљење, не осигурава вечно постојање. Истина постојања није у прошлости, већ у будућности, у последњем догађају историје, тј. догађају Другог Христовог доласка.