Секуларизација

1. јуна 2021.

Немогуће је проучавати настанак и eволуцију модерног друштва уколико се не узме у обзир феномен секуларизације. Распон размимоилажена у посматрању овог појма од стрaне социолога хришћанства је максималан – од придавања процесу секуларизације централног места и улоге у формирању савременог друштва, до њеног потпуног порицања. Проблем размимоилажења у одређивању овог појма лежи у различитом схватању самог појма религије и њеног садржаја. Ипак, секуларизацију бисмо могли дефинисати као „процес еманципације друштва од црквеног туторства и ограничење утицаја који је имала религија на друштвеном, политичком и цивилизацијском плану“, или „процес у којем верске институције губе свој друштвени значај“ (Wilson) или да је секуларизација „процес у којем се области друштва и културе ослобaђajy доминације верских институција и симбола.“ (М. Наmilton).

Секуларизација и атеизам

Ова два процеса ни у ком случају нису синонимна, а о томе сведочи као пример то што секуларизација није свуда довела до истих последица, што најбоље можемо да уочимо у разликама између западних и источних европских друштава у периоду од завршетка Другог светског рата до пада Берлинског зида 1989 године. До рата, процес секуларизације је захватао и једна и друга друштва подједнако. Meђутим, после рата у земљама источне Европе агресивни атеизам је прокламован као званична државна идеологија, чиме је почео прогон Цркве.

У истом том периоду у земљама западне демократије, са такође до тада већ секуларизованим друштвима, религија не само да није била гоњена, већ је, као и до тада, њено практиковање било слободно и заштићено од свих принуда, посебно државних. Тако и данас један суштински секуларизован човек може и те како бити религиозан, чиме закључујемо да секуларизација и атеизам нису исти појмови.

Пратите Храм Светог Саве на друштвеним мрежама

Мени