Храм Светог Саве » Изглед Храма » Параклиси Храма Светог Саве

Параклиси Храма Светог Саве

У православној традицији параклисом се назива мања црква сазидана унутар веће богомоље или поред ње. Параклиси су карактеристични за византијску сакралну архитектуру, а преко ове праксе су ушли и у српску традицију. Примера ради, манастир Хиландар имао је велики број параклиса.

Сазнајте како се граде параклиси, коме су посвећени, и које можете видети у Храму Светог Саве.

Чему служе параклиси

У параклисима може да се служи као и у сваком храму, али су они често имали и посебне намене. Некада су се у њима чувале мошти светитеља којима су посвећени, понекад су то биле гробне цркве истакнутих личности или костурнице.

Параклиси у Храму Светог Саве посвећени су светитељима нарочито значајним за град Београд, његову историју и духовност. Јужни параклис посвећен је београдским мученицима Ермилу и Стратонику, а северни деспоту Стефану Лазаревићу, за време чије владавине је Београд постао престоница српске државе.

Параклис Светог Стефана Лазаревића

Северни параклис у Храму Светог Саве посвећен је Светом Стефану Лазаревићу. Деспот Стефан Лазаревић, познат и као Стефан Високи, је био син и наследник светог српског кнеза Лазара Хребељановића, који је погинуо у бици са Турцима на Косову 1389. године, и кнегиње Милице (из побочне Вуканове лозе Немањића).

На почетку своје владавине, 1393. године, Стефан је носио титулу кнеза. Тек што је напунио 16 година, мајка му је предала државу на управљање и повукла се у своју задужбину, Љубостињу. Српски Деспот је постао 1402. године.

Деспот Стефан Лазаревић је 1403. године прогласио Београд својим главним градом и увео га у ред важних европских књижевних центара, био је угарски вазал и члан европског витешког реда. Када је угарски краљ Жигмунд Луксембуршки обновио Ред Змаја (1408. године), Стефан Лазаревић је био, после Сигисмунда, први међу оснивачима, двадесет двојицом угледних европских витезова.

Како није имао деце, 1426. године на сабору у Сребреници проглашава сестрића Ђурђа Бранковића за свог наследника. Деспот Стефан Лазаревић је изненада умро од можданог удара у току лова, 1427. године код места Црквине, засеоку села Марковац, општина Младеновац.

Сахрана деспота Стефана Лазаревића у Манасији

Контраверза око тога је ли деспот Стефан Лазаревић сахрањен у Манасији или Копорину није разрешена. Оба манастира су његове задужбине. Српска Православна Црква је званично потврдила да су мошти у Копорину деспотове. Касније је ДНК анализом утврђено да је у Манасији сахрањен блиски сродник кнеза Лазара, и то је сензационалистички представљено као сигуран доказ да је у питању деспот Стефан.

Међутим, на основу историјских извора није спорно да је у Манасији сахрањен други син кнеза Лазара, деспотов брат Вук, чији ДНК је могао бити пронађен тамо. Мошти у Копорину показују аберације костију које су типичне за особу са повредама које су посведочене код деспота Стефана, а код остатака из Манасије нема их. С друге стране, логичније би било да је деспот сахрањен у највећој и најзначајнијој својој задужбини, што Ресава неоспорно јесте.

У својој задужбини, манастиру Ресава (сада Манасија) организовао је Ресавску преписивачку школу, европски центар за превођење и преписивање књига. Манастир Копорин код Велике Плане изградио је 1415. године у част свог повратка из битке код Ангоре, као и изласка своје сестре Оливере из султановог харема, која се после овога замонашила. Двапут годишње: 1. августа, на дан његове смрти, и 15. августа, на дан славе овог манастира, отвара се ћивот у Копорину за који се сматра да садржи деспотове мошти.

Књижевна дела деспота Стефана Лазаревића

Осим биографских радова, а посебно Закона о руднику Ново Брдо (1412), Стефан Лазаревић је писао и књижевне радове: Похвала кнезу Лазару (1389); Натпис на мраморном стубу на Косову (1404); Слово љубве (1409), поетско писмо млађем брату Вуку (Лазаревићу), упућено вероватно као позив на помирење.

Имао је огромну библиотеку у којој је, осим богословских и поучних текстова, било филозофских списа и књига из историје и поезије. Његова задужбина манастир Ресава, сада Манасија, била је стециште сликара, писаца, песника, приповедача средњовековне Европе.

Читао је и писао на старословенском, преводио са грчког и владао је латинским језиком. Најзначајнији деспотов књижевни рад, поетска посланица, Слово љубави, један је од најлепших текстова српске књижевности; има десет строфа чији иницијали дају акростих: Слово љубве.

Српска православна црква слави Светог Стефана Лазаревића, деспота српског, на дан 1. августа (19. јула по јулијанском календару), заједно са његовом мајком, Светом књегињом Милицом, монахињом Евгенијом (великосхимницом Јефросинијом).

Изглед параклиса

Параклис је као и цели Храм украшен мозаичким живописом, који садржи ликове светитеља и многобројне орнаменте. Међу композицијама се нарочито истичу „Проскомидија“ на источној, те „Недремано око“ на западној страни параклиса. Изнад улазних врата, са спољне стране, налази се и приказ светог деспота Стефана.

Параклис светих мученика Ермила и Стратоника

Свети мученици Ермил и Стратоник страдали су око 314. или 315. године, у време када је у источном делу Римског царства владао цар Ликиније, а на Западу цар Константин Велики.

Према тексту житија Ермила и Стратоника, Ермил је био ђакон у Сингидунуму (данашњем Београду) и због вере је допао у затвор. Лично га је ислеђивао сам цар, али је Ермил остао чврст и непоколебив у хришћанској вери.

Догодило се у току његовог судског ислеђивања да је чувар затвора, војник Стратоник, такође био хришћанин; и он се отворено и јавно придружио у страдању свом пријатељу Ермилу.Обојица су потом претрпели велика мучења.

Осуђени су на исту смрт: стављени су у исти ковчег и живи бачени у реку Дунав. После три дана вода је избацила њихова тела на десну обалу Дунава. Хришћани су нашли њихова тела, свечано сахранили, а касније је на њиховом гробу саграђен храм.

Од деведесетих година двадесетог века, мученике Ермила и Стратоника почињу да прослављају јавне и културне институције у српској престоници. Свети Ермил и Стратоник слава су Музеја града Београда и параклиса Храма Светог Саве на Врачару.

Изглед параклиса

Поред многобројних ликова светитеља и декоративних орнамената, доминантни су мозаички прикази „Евхаристија“, тј. „Причешће апостола“ на источној, и велика композиција „Четрдесет мученика Севастијских“, на западној страни. Изнад јужних улазних врата приказани су свети београдски мученици Ермил и Стратоник.

Сазнајте занимљиве чињенице о осталим деловима Храма, кликом на неку од следећих тема.

Мени

Претрага

Користимо колачиће како би пружили оптимално корисничко искуство према Условима коришћења.