ВЕЧАН ТИ СПОМЕН ДОСТОЈАН БЛАЖЕНСТВА БРАТЕ НАШ АЛЕКСАНДРЕ

Данас 4. фебруара 2024. године у свом родном Ивању код Пријепоља, сахрањен је доктор Александар Ђоковић, познати београдски хирург. Опело је обавио Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије уз саслужење двојице архијереја милешевског г. Атанасија и ремезијанског г. Стефана, братства Храма Светог Саве са Врачара и многобројног свештенства из Епархије милешевске, ожалошћене породице, колеге лекара, родбине, комшија и пријатеља из Србије и из целог света, покојног нам Александра.

Испраћају је присуствовао и г. Никола Селаковић, министар у Влади Републике Србије и друге познате личности из културног и јавног живота Србије.

Његова Светост је оджао беседу над одром покојног доктора Александра и обратио се речима утехе родитељима, супрузи, ћеркама и сину.

Сахрањен је поред куће његових родитеља на гробљу, на породичном имању у Ивању.

Б Е С Е Д А

Сваки човек има неке пријатеље и непријатеље, међутим сви људи имају једног непријатеља, заједничког непријатеља. Непријатеља кога не могу да мимоиђу и страшнијег и већег, силнијег од сваког другог непријатељства којег може произвести човек и тај непријатељ се зове смрт.
И многе ствари у нашим животима које су се десиле, а можда је могло и да се не десе, много тога што се десило можда смо могли да избегнемо, али једино што нико од људи не може избећи ко год је дошао у овај свет, ко се из небића родио у биће, свако без обзира на позицију, без обзира на статус, на памет, на образовање, на порекло, на место на којем живи, свако се мора сусрети са тим непријатељем који се зове смрт.
И ми често да бисмо тешили себе изговарамо једну реченицу која заправо ништа не значи „Важно је само да иде по реду”, притом мислимо да миривши се са чињеницом да ћемо бити поражени од смрти, је важно да најпре оду из овога света они који су старији, а потом они који су млађи и још имамо такође једну празну реченицу или реч која се зове “Природна смрт”. Важно је да неко оде из овога света природном смрћу.
А заправо браћо и сестре, постоји само једно суштинско и најважније питање, најважније питање које искрсава пред нас управо онда када неко од нас одлази из овога света, а то је питање да ли је смрт последња реч коју можемо рећи о себи. Да ли је све што смо мислили, говорили и чинили све што смо стварали имали као последњу своју тачку.
Јер љубав је смисао живота и постојање онога кога волимо осмишљава и наше постојање и узлете и падове. Чињеница да постоји неко кога читавим својим бићем волимо и знамо да он нас воли, осмишљава и тугу и радост и мрак и светлост. Дакле смисао нашега постојања јесте љубав. И зато браћо и сестре када дође конац живота, када одлази од нас неко кога читавим бићем својим волимо и који је нас волео, поставља се питање који је смисао онога што је претходило, ако нема смисла одлазак из овога света, онда нема смисла ни оно што му је претходило, а оно што је најважније, љубав је најбесмисленија у тој варијанти.
Ми браћо и сестре читавим својим бићем знамо, знамо својом вером, знамо речју Божијом и Еванђељем Христовим, да нисмо саздани за смрт, да нисмо саздани за мржњу, да нисмо саздани једном речју за бесмисао, да смо из небића позвани у биће и да, ма колико то наше биће било распето биће, трагично биће, оно је кроз трагику Крста саздано за вечност, за живот вечни, за победу, за Васкрсење, знамо то својом вером.
Није основно питање ко је први отишао, дакле, поштовање реда по људској логици ту нема никаквог значаја, ту је важна еванђељска вечна логика, логика Божија, да ли смо на путу, који нас води у близину Божију Царство Небеско.
Онај који воли зна да смрт не постоји и да свако ко је отишао и те како је жив.

Наш Александар, сигуран сам и знам да је то тешко појмити, али вером и љубављу може се у души доживети, данас је у пуној радости, сигуран сам да је у близини Божијој и наравно да све недоумице сва питања, дилеме које је имао за њега данас не постоје, ако постоји траг или сенка туге, онда је то искључиво и само туга, због туге оних који тугују за њим, због туге његове породице свеукупно и због туге браће и пријатеља.

Неко је рекао, Александар је био људина, у сваком контексту, а оно што нам одређује место у Царству Божијем, јесте исто оно о чему смо говорили, а то је љубав. Александар је својим бићем читавим био човек широког срца, свако је могао наћи места у њему. Био је дубоког разумевања и прихватања свакога онаквим какав он јесте. Није производио себе у судију другима и био је спреман да и своје слабости подели, открије пред онима у које је имао поверење.

Био је човек радости, а ваљда једини грех, једини промашај коначни који човек може учинити пред Богом, то је да нема радости, јер смо створени за радост и због радости, због лепоте.

Александар је био човек Христов, човек Божији изнад свега и пре свега по радости по одустајању од било каквога бекства од предшкоћа и не пристајању на малодушност, непристајању на очајање, па чак и у последњим данима свога боравка међу нама, шта више, то добро знају његова супруга Луција и деца и сви који су били уз њега, више ентузијазма, мира и смирења и спокоја, неко који не долази из овога света, сведочио и показивао сучељавајући се лицем к лицу са одласком из овога света, јер је знао не умом и рационалном логиком обичном људском, него у дубини свога бића, да оно што јесте чињеница, овде смо за кратко па макар и 100 и 200 и 300 година све то трептај – све је то нула – све је то ништа у односу на вечност.

Сабрали смо се да се помолимо за покој душе Александрове, али исто тако да замолимо њега да опрости свима, свакоме на било којој речи или делу, ако се случајно огрешио о њега. Исто тако да му свако опрости било шта, што је могло изазвати повод за незадовољство и нерасположење.

Нека би Господ дао Александру вечни покој и Царство своје. Бог да му душу прости и вечни помен.