Како се слави Божић

Најрадоснији празник међу свим празницима је Божић, празник спасења рода људског и све творевине. Тог дана оваплотио се Господ Исус Христос и постао човек како бисмо ми по благодати постали богови. На Божић ујутро, пре свитања, звоне сва звона на православним храмовима и објављује се долазак Божића и Божићног славља.

Рођење Богомладенца је најавила звезда, којом су се руководили мудраци, била је у ствари, једна посебна појава. Свети Теофилакт Охридски о њој говори: „Када иђаху мудраци, иђаше и звезда, када они одмараше, она стајаше.“ Ниједно небеско тело се не креће из правца север-југ (правац Јерусалим-Витлејем) већ само исток-запад, стога Витлејемску звезду и не треба објашњавати природним путем, астрономијом, већ као заиста чудо Божије. Долазак мудраца са истока само је доказ да су Месију очекивали сви народи, а не само Јевреји, и да је Месија дошао да спасе све људе о чему говори псалмопојац Давид, пророци Исаија и Михеј, као и сви новозаветни списи.

Од када се празнује Божић?

У 2. веку на дан Христовог Рођења, 25. децембар (по јулијанском календару) указује Климент Александријски.

У 3. веку на празник Христовог Рођења напомиње Свети Иполит Римски.

У време гоњења хришћана од стране Диоклецијана, 303. године, 20 000 никомедијских хришћана је било спаљено у храму на сам празник Христовог Рођења.

Од тог времена када је Црква добила слободу, и постала владајућа у Римској империји, празник Христовог Рођења се празнује у целој Васељенској Цркви, како се то може видети из поука: Светог Јефрема Сирина, Светог Василија Великог, Григорија Богослова, Григорија Ниског, Светог Амвросија, Јована Златоустог и других Отаца Цркве 4. века.

Никифор Калист у својој црквеној историји пише да је цар Јустинијан установио празновање Христовог Рођења по целој земљи.

Божић

Домаћин и сви укућани на Божић облаче најсвечаније одело, и одлазе у Цркву на јутрење и Божићну Литургију где се остварује сва пунота празника у светој тајни причешћа. Људи се поздрављају речима: „Христос се роди!“ и отпоздрављају: „Ваистину се роди!“ Ваља напоменути да се овако поздравља и говори све од Божића до Богојављења.

После Свете Литургије, домаћица замеси тесто од којег пече погачу, која се зове чесница. У њу се ставља новчић и та чесница има улогу славског колача на Божић. Када чесница буде печена, износи се на сто где је већ постављен Божићни ручак. Када сви стану за сто, домаћин запали свећу, узима кадионицу, окади иконе, кандило и све присутне, преда неком млађем кадионицу који кади целу кућу. Пева се божићни тропар и чита се Молитва Господња (Оче наш…). Кад се молитва заврши приступа се ломљењу чеснице. Чесница се окреће као славски колач и на крају ломи. Она се ломи на онолико делова колико има укућана. Када се заврши ломљење чеснице, укућани једни другима честитају празник и седају за трпезу.

Положајник

На Божић у кућу долази специјални гост, који се обично договори са домаћином, а може бити и неки случајни намерник, и он се посебно дочекује у кући, и зове се положајник. Положајник поздрави дом Божићним поздравом, љуби се са укућанима и одлази код шпорета. Отвара врата на шпорету или пећи, раније на огњишту, џара ватру и говори здравицу: “Колико варница, толико срећица, колико варница толико парица, колико варница толико у тору оваца, колико варница толико прасади и јагањаца, колико варница, толико гусака и пилади, а највише здравља и весеља”. Положајник символички представља оне Мудраце који су пратили звезду са Истока и дошли новорођеном Христу на поклоњење.

Значај Христовог рођења?

По речима Светог Атанасија Великог Христос је постао човек да бисмо ми постали богови по благодати. У овом исказу Светог Атанасија стаје сав домострој спасења света и човека.

Бог је човека створио ни из чега и подарио човеку живот као дар. Из књиге Постања видимо да је човек створен по лику и подобију Божијем (Пост 1, 26-27). Ове речи представљају човека као биће заједнице, као личност која свој идентитет проналази у Заједници Духа Светог – Цркви у којој је Глава Христос (Кор 12,12). Сваки човек представља јединствену и непоновљиву личност, управо као што су личности Оца и Сина и Светога Духа. Ова „небеска Црква“ је узор и једини начин вечног постојања човека на начин на који Бог постоји. Тај начин постојања човек остварује у Цркви као заједници личности благодарећи и приносећи свет Богу у светој тајни евхаристије.

Сваки покушај човека да сам и својим силама себе спасе од смрти завршио се неславно као и покушај првоствореног Адама. Човек као творевина није у могућности да себи обезбеди превазилижење смрти као основне и највеће препреке своје створености. Управо се из тог разлога се вољом Оца, Син Божији оваплотио да би у својој личности сјединио тварно и нетварно да би на крају својим славним Васкрсењем победио смрт (Кор 15,26).