Архитектура Храма

Први конкурсни услови из 1904. године прописали су да Светосавски храм мора бити саграђен у српско-византијском стилу, на површини од 2.000 до 2.500 м².

Како је конкурс проглашен неуспелим, расписивање новог конкурса се заснивало на одлуци Техничког одбора из 1926. године, којом је дефинисан захтев да „конкуренти обраде скице у слободно модернизованом српско-византијском стилу Лазареве епохе (поглавито)”.

Патријарх Варнава је био експлицитан у свом очекивању „да тај основни тип буде разрађен у прави Храм и катедралу српског православља и такав Храм какав ми мислимо да је Немањић Сава заслужио. Хоћемо да у њему буде у мермеру, рељефима, украсу, мозаику и фрескама изложена сва наша историја, живот и догађаји”.

Распис конкурса 1926. године прецизира да његов капацитет треба да буде „6.000 душа у наосу (простор за верне), рачунајући по троје на 1 м², а треба да буде израђен у духу старе српске архитектуре. Обратити пажњу на обраду хора, нарочито с погледом на акустику и о њој водити рачуна при изради пројекта.

Ван ње, избор је веома скроман: Исакијевски сабор у Петрограду, Храм Христа Спаса у Москви, Храм светог Александра Невског у Софији. Разлог због кога се чини да руски модели нису озбиљније разматрани може се претпоставити. У случају Исакијевског сабора то је могла бити последица архитектонског стила који је класицистички и који, без обзира на чињеницу да је по површини ова црква равна Храму светог Саве, она у сваком другом погледу репрезентује естетско начело и дух који је стран српској традицији сакралне архитектуре. Делимично би се то могло рећи и за Храм Христа Спаса, чији је еклектицизам 1930. године морао деловати пренаглашено, а чија је судбина у сусрету са мрачном фигуром бившег тифлиског богослова свакако деловала застрашујуће и чудовишно. Чини се да о софијском Храму није озбиљно размишљано, осим у категорији надметања, где се он са својом површином од 3.200 м² нудио као очигледан и незаобилазан пример који ваља досегнути или надмашити. Остала је, дакле, цариградска Велика црква као неспорни модел о којем се много расправљало. Опредељење за тетраконхални облик и обједињени унутрашњи простор чини Храм светог Саве на Врачару различитим од уобичајених (не само код нас).

Такав концепт почива на непостојању визуелних баријера, на „течењу” површина и осетљив је на једну особиту замку – монотонију репетиције која може очас да преобрази естетику монументалности у простаклук претенциозности. Други модел, заснован на Грачаници, заиста је почивао на потпуно различитом схватању унутрашњег простора, и у том погледу сукобљавање стручних ставова било је разумљиво и конструктивно. Окончањем те дилеме концепција Храма је постављена као дефинитивна, а оно што је преостало било је да се осмисли начин како да се избегне поменута замка! Тиме су се, на овај или онај начин, бавили сви који су стварали архитектуру Храма.

Данас је храм у основи облика грчког крста са куполом над наосом.
Дужина храма исток-запад је 91 метар, а север-југ 81 метар.
Висина храма од пода до куполе је 65 метара, а висина са крстом на куполи је 79 метара.
Унутрашњи простор храма је јединствена целина, са запремином од 170000 м3, три хорске галерије површине 1444 м2 могу да приме 700 чланова.
Храм има и галерију видиковца површине 180 м2.У приземљу и на галерији може да стане 10000 верника.

ОСНОВ ЗА РЕАЛИЗАЦИЈУ

Итерпретација концепције Храма, утврђене још тридесетих година XX века, у највећој мери је зависила од схватања и личности пројектаната задужених за његову реализацију.

Предратну ауторску групу, коју су чинили Богдан Несторовић, Александар Дероко и Војислав Зађина, наследили су, после вишедеценијског принудног мировања, проф. арх. Бранко Пешић, као протомајстор и аутор наставка грдње, са инж. Војиславом Марисављевићем као одговорним пројектантом. Та ауторска екипа реализовала је измену оригиналног пројекта и утврдила нови технолошки концепт градње.

После релативно краткотрајног ангажовања стручног тима под вођством академика Злоковића, реализацију је преузео тим протонеимара проф. др Војислава Миловановића, са одговорним пројектантом арх. Дубравком Пуача-Матовић, а од децембра 2002. и са главним архитектом за унутрашње уређење Храма инжењером Драгомиром Ацовићем.

Без обзира на измене стручних тимова који су се ангажовали на пројектовању и градњи Храма, без обзира на лични допринос и печат који је сваки од њих утиснуо у ово здање, основ за реализацију пројекта био је и остао пројекат ауторског тандема Несторовић-Дероко. Чињеница да ти пројекти нису сачувани у целости, као и нужна прилагођавања која су последица радикалних промена у технолошком концепту градње, разлог је због кога се велики део пројекта Несторовића и Дерока морао реинтерпретирати или надоместити.

Међутим, као основ реализације и као коректив свих потоњих пројектантских интервенција, тај пројекат остао је до данас сасвим неспоран и пресудан, било да је посреди спољашњи или унутрашњи изглед и функција Храма св. Саве на Врачару.

УМЕТНИЧКО ОПРЕМАЊЕ И ЖИВОПИС

Објекат сложене структуре, као што је Храм св. Саве, поставља необично компликоване и одговорне захтеве у погледу уметничког опремања и украшавања.

Наша традиција црквеног градитељства и уметности, колико год да обилује високим дометима и важним узорима, нема одговарајућег примера када је у питању монументалност амбијента ове врсте. Чини се да је у опредељивању за мозаик или осликавање унутар црквене јерархије доста рано мозаик однео превагу. То је, у извесном смислу, било неизбежно избором Јустинијанове св. Софије као жељеног и траженог узора, а припремљено градњом задужбинске цркве св. Георгија на Опленцу која је на нашем тлу блиставо демонстрирала врлине и потенцијал мозаичког интерпретирања православне иконографије. Богдан Несторовић и Александар Дероко су стратификовали обраду унутрашњег простора тако што су предвидели да се до висине од око 7 метара од пода наоса зидови обложе зеленим и црвеним каменом, без много ситнијих и упадљивих декоративних акцената, а затим увели визуелну цезуру коју представља богат и изванредно упечатљив појас декоративних плитких рељефа у белом мрамору са позађем рељефа акцентираним рапављењем, позлатом или испуном златним мозаиком. Ти плитки рељефи, исцртани непоновљивом Дероковом руком, који на ширем плану понављају и наглашавају мотиве са капитела камених стубова и њихових абакуса, формирани су богатом орнаментиком изведеном из преплета лозице, хералдичких цветова крина и медаљонских мотива пореклом из камене пластике српских средњовековних манастира.

Њихов централни мотив је варирани овални медаљон са хризмоном, али овде са именом св. Саве као вотивном поруком. Очување убикације ове рељефне цезуре захтевало је да се читав програм живописања Храма смести у високу зону, изнад просечне висине од око 12 метара.

Иконографски концепт полази од канонских и литургичких потреба и узима у обзир традицију украшавања православних цркава трулног типа.