Оснивање Хиландара
Оснивање Хиландара врло је важан подухват за српску историју. Сазнајте како је Свети Сава утицао на оснивање Хиландара, једног од најзначајнијих православних здања данас.
Прикупљање драгоцености и краљевских поклона
Из Раса је у Ватопед стигла нова кеса златника, са неколико златних и сребрних сасуда и других предмета, рад познатих златара из Раса, Призрена и Скопља. Ту су биле још и трубе свиле, броката и прекривача за употребу у цркви. Ту је била и велика количина тканог платна за мантије монасима, па чак и коња потребних за вучу и јахање у тој земљи без путева.
Родитељи су све то послали своме драгом чеду, иако су добро знали, да он неће ништа од тога задржати за себе. Сава је мудро употребио краљевске поклоне. Пре свега, раздели нешто материјала за мантије усамљеним испосницама, нешто је и дао манастирском храму, што је и било намењено. Затим игуману и осталој братији, што је њима намењено. Добар део новца задржа за зидање, које је намеравао да отпочне у Ватопеду.
Ватопедски игуман мора да је био послован човек, јер је врло добро знао зашто је звао сина богатог жупана, да дође и настани се у манастиру. Да, не узимајући ситне човечије планове, Бог има у виду свој велики, одређени план за своје изабранике. Требало је још нових зграда у манастиру за монахе чији се број стално повећавао.
Сава подиже неколико таквих са два или три спрата. Једну је резервисао за себе и свога оца рекавши: „Ако Бог да, ја и мој господин отац ћемо овде становати у нашој сопственој кући.“ Свакако, није мислио да ће њему и оцу требати цео конак, већ да ће конак бити српска кућа, за Србе монахе у будућности.
Зидање три цркве
Затим отпоче зидати три цркве зване помоћне као три драга камена. Прву, иза Велике цркве, посвети Пресветој Дјеви, другу Светом Јовану Златоусту и трећу Преображењу Господњем. Ова последња је била сазидана на врху највеће од укупно десет кула. Све три су озидане од камена и цигле, а покривене каменим плочицама, којих има у изобиљу у светој Гори. Прекрио је и Велику цркву оловом.
Осим тога, обнови и многе друге споредне зграде. „И многе друге потребе у манастиру подмири, што је тешко све набројати.“ Због тога Саву Управа манастира одликова титулом „Други оснивач Ватопеда.“ Први оснивач био је цар Теодосије Велики (346-395).
Свети Сава као предводник градње
Изгледа да је Сава имао унутрашњу покретну силу да гради. Ту особину је наследио од оца. Приликом извођења радова он није само давао упутства и водио надзор, већ је и лично радио као обичан радник. Поред свега овога он је обављао своје свакодневне дужности у цркви, кухињи и Фандарику. Возио је чамце са товаром, ловио рибу, пекао хлеб, радио у пољу и виноградима, брао маслине и смокве, секао дрва, путовао као курир до Прота и у друге манастире, читао на богослужењима и певао у хору.
Он је увек био спреман да свакоме помогне. Био је увек насмејан, никад уморан, никада се није жалио на умор. Из његових изразито плавих очију сијали су искреност и пријатељство. Као што је био најомиљенији принц на двору свога оца, тако је постао и највољенији монах у Ватопеду.
Упоредо са свима овим спољашњим и унутрашњим активностима, Сава је непрекидно радио на свом духовном усавршавању. Зидајући видљиве цркве, он је истовремено градио невидљиви храм у својој души. Посматрајући створене ствари, размишљао је о њиховом Творцу. Гледајући своју сабраћу монахе, мислио је о анђелима.
Његове су усне стално биле у покрету, обичај код свих правих монаха. То је непрекидно изговарање „умне молитве“, коју је научио од великих испосника. Молитва је кратка: „Господе Исусе Христе, помилуј ме!“ Вредност ове умне молитве је веома велика, уверавају нас они који је стално упражњавају.
Она је била позната оцима у Египту и на Синајској Гори пре Свете Горе. Монах који је изговара заштићен је од непожељних мисли, срце је сачувано у чистоти, зли дуси су отерани, а слабост и страх ишчезавају. Доказано је да су они, који су се усавршили кроз ову унутрашњу активност, у стању да наставе са молитвом чак и у сну. И Сава се трудио много да постигне духовно савршенство.
Напредак градње праћен духовним усавршавањем
Оваквим напорним животом, унутрашњим и спољашњим, Сава је живео свих десет година у Ватопеду, све док није поново срео свога седог оца. Ово послушање било је за младог човека као што је он, веома тешко, скоро равно распињању. Али, Божјом помоћу он је јуначки издржао и успео да покори све зле и непотребне жеље свога тела, и да их замени светим, чистим и узвишеним. На крају његово тело није имало више власти над душом, као што кола немају над возачем.
За време ових десет година, Сава и Немања су измењивали много писама, молећи један другога да дође у посету. Отац је желео да пре своје смрти још једном види сина. Сава, пак, мољаше оца да дође у Свету Гору, да ту проведе своје последње дане у припремању за други свет.
Његово последње писмо упућено Немањи било је врло строго и скоро претеће. „Ако се ти оглушиш о моје речи (позив)“, писао је Сава, „напусти наду да ћеш ме видети у другом животу.“ Истовремено, предложио је својој мајци Ани да се повуче у женски манастир и да тамо прими монашки завет.
Ово писмо уродило је жељеним плодом. Оно је припремило пут за састанак оца и сина, иако не у родној земљи Великог жупана, већ у страној, коју је Сава направио духовним домом за обојицу; па чак и за генерације Срба у будућности.
Симеонов долазак на Свету Гору
Чим се одморио, Симеон зажели да разгледа целу Свету Гору. Али, манастирско правило је да се ништа не може урадити нити куда ићи без дозволе и благослова старешине. Тако славна старина, који је у своје време командовао војском, сада треба да слуша обичног монаха, игумана. Дозвола му је дата и он крену са Савом и неколико пратилаца. Сава је желео да иде босоног, као и обично.
Видећи га, отац му рече: „Поштеди ме, дете моје, јер рањаваш срце моје тим оштрим камењем, по коме босоног ходаш“. Сава послуша, обуче ципеле и узјаши коња. Неколико мазги натоварених поклонима ишло је за њима. Били су примљени са свим почастима и добродошлицом од стране Прота у Кареји, као и у свим другим манастирима и ћелијама.
Они су поклоне делили издашно и тако много, да су њихова имена као утемељивача била уписана међу имена царева и краљева. Њих двојица су били несвакидашњи посетиоци за све па чак и за пустињске оце, који су похрлили из дивљине да их сретну и виде. Симеон је према њима био особито дарежљив.
На повратку кући, старац се осећао веома уморним. Жалио се своме сину са уздасима и сузама што, због старости и изнурености није у стању да стоји или клечи и метанише за време молитава, нити да пости према прописима. Сава га је тешио: „Не буди тужан, оче мој и господару! Ја ћу постити и за тебе, стајати и метанисати пред Господом. Ради тога што си ме послушао и дошао овде, ја ћу пред Господом молити за твоју душу“. Тако беше велика и жива љубав међу њима.
Разговори Светог Саве и Симеона и поновни почетак градње
Сада се њихова неутољива жеља за грађењем поново пробуди. Поред три цркве, које Сава раније сам сазида, они сада подигоше још три. Исто тако подигоше још конака за братију и поклонике; обновише манастир Просфору, који је био разорен од пирата и разбојника. Затим засадише нове винограде и воћњаке. Због тога и није чудо што су њихови портрети касније насликани у природној величини на улазу у Велику цркву као нових утемељивача манастира Ватопеда.
У међувремену, Сава је пронашао стародревне рушевине манастира Хиландара, које су припадале Ватопеду. Разговарао је са игуманом о обнови овог запуштеног манастира. За ово је требала дозвола византијског цара. Са игумановим благословом Сава оде у Цариград и успе да од цара добије печатом потврђену дозволу, којом се Ватопеду даје одобрење да може обновити Хиландар, који ће, разуме се, бити у зависности од Ватопеда.
Тада се догоди нешто неочекивано. Неки тајанствени човек посети Саву и рече: „Ти волиш старце и сироте. Учинио си врло много за туђе манастире Свете Горе, посебно за Ватопед. Послушај мој савет као једнога који ти говори у име Божје. Нађи место и подигни манастир за свој сопствени народ и назови га српским манастиром.
То ће бити за многе твоје сународнике пристаниште спасења“. Чувши ово, Сава пожури да обавести свога оца о овом неочекиваном савету. А Симеон, као из сна тргнут и веома обрадован рече: „Ја верујем да је то био анђео послат од Бога“. Они никада раније нису о томе размишљали, премда би то била најприроднија ствар коју би могли пожелети. У противном, можда би били мало пажљивији у трошењу свога злата у Ватопеду и другим страним манастирима.
Своју жељу у вези са Хиландаром предложише игуману. Игуман то одби без дискусије. Они се тада обратише Проту, а овај одобри са радошћу.
Проналазак древних рушевина Хиландара
Симеон је желео да лично види то место, међутим, био је сувише немоћан да јаше на коњу, те су га ставили у носиљку између два коња. Видећи место, рушевине, маслињаке и морско пристаниште Хиландара, он бејаше веома задовољан. Он, који је напустио своју земљу и народ да би их заборавио и био заборављен, то јест, да би био мртав за овај свет, а жив за онај други, сада се поново обрадова.
Постаде му јасно да Бог није њега и сина довео у Свету Гору само ради њиховог личног спасења, већ да преко њих помогне њихов властити, српски народ. У срцу му се поново распламса патриотизам. Ко је могао бити онај непознати човек који је Сави дао ову идеју о српском манастиру у Светој Гори?
Можда неки непознати српски усамљеник или пустињак, а можда и анђео са неба. У савком случају, он је морао бити гласник Божји. И Божја воља треба да буде испуњена, мислио је Симеон. Ватопеђани се, међутим, дуго противише овоме. Они су видели своје сопствене губитке, ако пусте Србе да оду. Али под упорним тражењем Симеона и притиском Прота, они попустише. Игуман рече својима:
„Ми смо од њих примили многе богате поклоне; недозволимо сада да оду од нас. Ако им дамо Хиландар, који је завистан од Ватопеда, они ће нам бити пријатељи за свагда“. Када су ватопедски игуман и Прот потписали дозволу, Симеон и Сава одмах почеше са радовима.
Симеон најми велики број зидара и уметника из околних места и из далека. У врло кратком времену он сагради цркву, конаке и ћелије за братију, јер је сребро и злато притицало у великим количинама од великог жупана Стефана, који се веома обрадивао намери оца и брата. Кад су сви радови били завршени, Сава пресели свога оца у Хиландар.
Савин необични сусрет
Један број српских монаха, који су до тада живели у пустињи или страним манастирима, радо се придружи братству српског манастира. Замонашише се, такође, племићи и слуге, који су дошли са Симеоном. Тако се братство брзо умнижи. Сава, у сагласности са Симеоном, постави за игумана достојног јеромонаха Методија.
Тако, по први пут у дугој историји Свете Горе, српски народ је добио свој велелепни манастир, међу другим бројним манастирима, православних народа. Да би Хиландар учинио што независнијим, Сава поче куповати земљу која је била напуштена. Од Прота доби многе опустеле ћелије са маслињацима, воћњацима и виноградима око Хиландара.
Такође откупи неколико мањих манастира са великим поседима у Милеји и Кареју. Симеон је био више задовољан са оним што је Сава у тако кратком времену постигао. Био је задовољан што сада може спокојно да живи и да очекује крај живота у сопственој српској кући, иако у туђој земљи. Он је у Хиландару гледао будућу српску светињу и српско богатство.
Иако је грамата, потписана од Прота и Ватопеда, била довољна као правни докуменат, Немања је знао да је још нешто потребно. Велики цивилни ауторитет треба да ово потврди и да да привилегије Хиландару да би у потпуности био независтан српски манастир. Са овом идејом и мислима, Симеон посла Саву у Цариград своме пријатељу цару Алексију Анђелу.
Хиландар је једина српска кућа која никада није освојена, која живи без прекида 810 година. И када се десио пожар у ноћи имеђу 4. и 5. марта 2004. монаси су држали јутрење, часове и вечерњу службу, не одступајући ни по тако високу цену од свог основног задатка, молитве Богу.
На једном месту је свети Сава написао да не гради Хиландар себе ради, већ због свога народа, јер где ће се свештенство боље обучити него на Светој гори и одакле ће лепше догму у Србију пренети него са Свете горе. Подигнут као образовни центар, Хиландар и данас пројектује дубоку преданост молитви и зрачи моћне енергије, како су и замисли његови градитељи, Стефан Немања и син му Сава, српски светитељи.