Манастир Жича

Жича је заједничка задужбина српских средњовековних владара из династије Немањића, краља Стефана Првовенчаног и Растка Немањића (Светог Саве), са почетка 13. века. Грађена у рашком стилу и фрескописана у периоду од 1206 – 1220. године. Стефан Првовенчани је 1217. године први крунисан у Жичи и том приликом је наредио да се будући краљеви Србије крунишу у овом манастиру. После стицања црквене самосталности 1219. године, Жича постаје седиште аутокефалне српске архиепископије. Манастир се налази у близини Краљева и припада Епархији жичкој Српске православне цркве.

Црква манастира Жиче

Црква манастира Жича посвећена Вазнесењу Господњем, припада рашком архитектонском стилу и окружена је лепо уређеним парком са крстионицом, цвећем и зеленилом. Манастир Жича је грађен под значајним утицајем грађења манастира на Светој Гори Атонској, који је потврдио Свети Сава, додајући манастиру високи звоник на улазу у цркву. Он је такође наложио бојење фасаде цркве манастира Жиче у јарко црвени боју, као сведочанство да светиња царске лавре почива на крви српских мученика. Централни брод цркве манастира Жиче је подељен на три дела, са олтаром у источном делу, куполом изнад централног брода и пространом припратом са касније додатим звоником у западном делу. Манастир Жича је каснијих векова стално уништаван и поново обнављан. Фреске манастира потичу из 13. и 14. века и доста су оштећене током времена, бројним разарањима, посебно током Другог светског рата. Ипак фреске манастира и даље одају висок уметнички квалитет, а најзначајнија је композиција ,,Успење Богородице“.

Где се налази Жича?

У прелепој долини Ибра и Рашке, недалеко од данашњег града Краљева, налази се манастир Жича. Место на којем је подигнут овај манастир, у оквиру средњовековне српске државе, одабрано је под утицајем крупних државно-политичких и привредних услова.

Жича је основана са недвосмисленом намером да буде седиште Архиепископије где ће се крунисати краљеви и постављати поглавари Српске Православне Цркве. Архиепископија је требало да буде подједнако удаљена од византијског Цариграда и латинског Рима. Осим тога, међу великим српским манастирима Жича се тада налазила најудаљеније од евентуалне опасности која је долазила са југоистока од крсташког латинског царства или од Бугарске.

Природа у којој лежи Жича није само лепа, већ је и богата. Економски разлози да се ту оснује Архиепископија нису били мање пресудни од разлога безбедности. Већ само име Жича говори о крају који је богат житом.

Оснивање Жиче

Тачно време грађења Жиче није забележено у изворима, па је утврђено посредним путем на основу података које доносе Доментијан и Теодосије, биографи Светог Саве. Они бележе да је грађење Спасовог дома започео Стефан Немањић још као велики жупан, у доба када је његов млађи брат био старешина Студенице. Сава је, по речима Теодосијевим, надгледао зидање Спасовог храма. На основу тих података закључује се да је Жича подигнута у раздобљу од 1206. до Савиног одласка у Хиландар, 1217. године.

Изградња новог седишта српског Архиепископа трајала је доста дуго. Радови су убрзани после 1219. године када је, захваљујући Светоме Сави, добијена самосталност Српске Православне Цркве и Жича постала седиште српске Архиепископије. Наиме, као архимандрит Студенице, Свети Сава је 1219. кренуо у Никеју, тадашњу престоницу Васељенског Патријарха. Патријарх Манојло Сарантен Харитопул и цар Теодор I Ласкарис додељују архимандриту Сави Акт о аутокефалности Српске Цркве, хиротонишући га на Цвети 1219. године за првог српског архиепископа.

Међу првим пословима које је Сава урадио по повратку из Никеје било је довршење Жиче. Он се, већ првих дана по доласку, договарао са својим братом Стефаном шта треба „за завршетак Свете велике Архиепископије, коју од почетка зачеше са великом љубављу“.

Већ 1220. године у Жичи Архиепископ Сава хиротонисао осморицу епископа.

Повеља о оснивању манастира Жиче

Два најстарија историјска извора о Жичи, су две повеље краља Стефана и његовог сина Радослава, из друге и треће деценије 13. века, преписане у 14. веку на зидове пролаза, испод куле на улазу у цркву.

У оснивачкој повељи поименично су наведени дарови и повластице које је жичкој Епархији дао Првовенчани краљ са својим најстаријим сином, одређеним за његовог наследника. Краљ дарује Спасову цркву на првом месту реликвијама, затим фрескама и иконама, златним и сребрним сасудима, рипидама, покровима и завесама, богослужбеним одеждама, Еванђељима и књигама. Од тих икона и сасуда, од тканина и књига, које су морале чинити од Жиче једну од најбогатијих ризница у Србији.

Највећи део Жичке повеље садржи податке о даровима у земљишном имању. Првовенчани краљ је Жичи даровао 57 села и заселака, што значи више од хиљаду хектара земље и неколико хиљада људи који су обрађивали земљу или се бавили занатом…

Владари који су наследили Стефана Првовенчаног даривали су Архиепископију имањима на Косову и Дреници. Од средине 13. века, Архиепископ је располагао и тврђавом која је у случају опасности могла да штити архиепископске драгоцености и светиње, архиву и библиотеку. Био је то град Маглич, утврђен двор подигнут на двадесетак километара од Жиче. У њему се и данас виде остаци архиепископске палате и цркве Светог Ђорђа.

Крунисање српских краљева у Жичи

У Жичи су од 1217. до 1253. године крунисани остали владари из династије Немањић, краљеви Стефан Првовенчани, Радослав, Владислав, Урош, Драгутин, Милутин. Град Краљево управо из ових разлога добија своје име. Једини српски средњовековни краљ који није крунисан у манастиру Жича је Свети краљ Стефан Дечански, син краља Милутина, који је крунисан у Пећкој Патријаршији 1322.године, јер је Жича била тешко оштећена у време бугарско-татарског упада крајем 13. века. Манастир је познат као српска светиња седам врата, јер су приликом сваког крунисања српских краљева отварана нова врата, кроз која је владар прилазио круни.

Страдање манастира

Почетком последње деценије XIII века, манастир је страдао у нападу Татара, после чега је седиште архиепископије пренето у Свете Апостоле код Пећи, а сам манастир је почетком 14. века обновио краљ Милутин (1282—1321).

Током периода османске владавине манастир је у више наврата запустео, након чега је обнављан. Између Првог и Другог светског рата, манастир је доживео велику обнову, а најопсежнији радови на његовој конзервацији, изведени су након земљотреса који је ту област погодио 1987. године. Манастир Жича је 1979. године проглашен за споменик културе од изузетног значаја и налази се под заштитом Републике Србије.

Фреске

Сликарски стил коме припрадају фреске је Византијски стил. У северној и јужној певници очувани су Апостоли, Распеће и делови Скидања са крста, а у најзначајније спадају оне настале у периоду од 1309. до 1316 . године. Неке од њих су Успење Богородице на западном зиду наоса, повеља Стефана Првовенчаног, портрети Стефана Првовенчаног и његовог сина, као и ликови Апостола Петра и Павла.

Видео презентација - Манастир Жича

Пратите Храм Светог Саве на друштвеним мрежама

Мени