Историјат цркве

Прва црква Светог Саве на Врачару

Грађење првобитне цркве започето је освећењем њених темеља 9. априла 1895. год. Два дана касније, у понедељак, извршена је нивелација терена и допремљен потребан материјал.

Истиче се да су предузимачки радови уговорени са „сигурним и поузданим“ мајстором Петком Старосрбијанцем.
Током наредних дана радови су се одвијали убрзаним темпом, те је 2. априла изнад обимних зидова изведена кровна конструкција са гредом слемењачом у врху.Већ 27. априла, на дан када су три века раније спаљене мошти Светог Саве „привремену“ Савиначку цркву осветио је митрополит Михаило, уз учешће епископа Милентија Вијића (1891-1913) и више свештеника и ђакона. Освећењу су присуствовли краљ Александар Обреновић (1876-1903) и многе друге званице.Забележо је да су свечаност улепшали хорови, да је одзив био велики, да су све куће у околним улицама биле окићене заставама.Уз опаску да се не зна ко је црквицу замислио, каже се да је црква са правоугаоним „испустима“ на подужим зидовима, подигнута по угледу на цркву средњевековног манастира Милешеве, где су мошти Светог Саве почивале више од три и по века (1237-1594).

У каснијем опису ове цркве, скромних размера 5,3 х 12,0 м речено је да има основу у облику правоугаоника, тространу олтарску апсиду, равну таваницу, фасаду од „глачане опеке“ са фугованим спојницама и представу спаљивања моштију Светог Саве изнад главног портала на северној страни. Године 1908. уз цркву је призидана пространа припрата величине 9,5 х 13,0 м по габариту, са два портала, укупно седам прозора и корисном површином 120 м2 .Том приликом је преградни зид уклоњен, те је укупна површина износила 200 м2.У овом облику су црква и претприпрата биле током две деценије до 1928.г. када су са обе стране дограђени бочни бродови.Њих је пројектовао руски архитекта Валериј Сташевски (1882-1945), који је између два светска рата подигао у Београду већи број објеката, укључујући и Руску цркву из 1924.године.

Овим проширивањем цркве, добијени корисни простор цркве је износио 300 м2.Звоница од дрвене грађе у југозападном делу углу порте потиче из 1895 године, из времена настанка прве цркве и била је квадратног облика у основи 2 х 2 м и висине 6 м у којима су на молитву призивала три звона. У току Првог светског рата ова звона су скинута и преливена у „ратне сврхе“.Највеће звоно је било тешпко 300 кг а средњ200 кг и била су произведена у „Крагујевачкој фабрици“, ,а мало звоно је било тешко 85 кг.
У периоду између два светска рата 1921, 1923 и 1928 год. изливена су звона у Земуну и Београду, а највеће звоно је тешко 400 кг.

Друга црква Светог Саве на Врачару

У првој половини 1935. године, када је зидање монументалног храма Светог Саве започето, донета је одлука да привобитна мања, ниска и више пута дограђивана црква, буде замењена новом, већом и репрезентативнијом грађевином.

На тај начин се омогућио прилаз великом Храму са северне стране, из улица Крушедолске, Светосавске и Катанићеве. У више наврата бележи се да је грађење друге Савиначке цркве трајало кратко време, односно, да је црква подигнута за непуна три месеца у другој половини 1935.год. (септембар, октобар и новембар) или приближно за 70 радних дана, уз напомену да у недељу и за празнике није рађено.Надзорни ињжењер је био Војислав Зађина. Зидне слике и садашњи иконостас настали су у наредним годинама. Тромесечно грађење Савиначке цркве је коштало Црквену општину и Друштво за подизање Храма Светог Саве око 720 хиљада динара.Из тог времена је и привремена олтарска преграда са четири престоне иконе, за коју се каже да ће бити довршена 23. новембра 1935. године.Наредног дана 24. новембра довршену и делимично опремљену цркву осветио је патријарх српски Варнава.

Патријарх српски Варнава

Многе грађевине од значаја за Српску Цркву, потичу из кратког мандата патријарха Варнаве:Садашњи Патријаршијски двор са капелом, друга мала црква Светог Саве, велики Храм Светог Саве и многи други објекти са подручја митрополије београдско-карловачке. Патријарх Варнава (световно име Петар) рођен је у Пљевљима 1880.г.Основну школу је завршио у родном месту, Богословију у Призрену од 1892-1899 и Духовну академију у Петрограду од 1889-1905.г.Исте године замонашен је под именом Варнава.Од 1905-1910 био је свештеномонах при српском посланству у Цариграду, где је управљао и Српском школом.За епископа дебарско-велешког изабран је 1910. године.За време Првог светског рата повукао се са војском на Крф.Успостављањем Српске патријаршије, изабран је за митрополита скопског 1920. године, а за патријарха српског 1930 године, када је настао нови Устав СПЦ.Већ, 1937¬. патријарх Варнава је умро, под још нерезјашњеним околностима.Сахрањен је у у јужном делу друге Савиначке цркве.

Том приликом у темеље је положена Повеља исписана на пергаменту, укојој се између осталог помињу аутор пројекта и градитељ цркве.

Повеља гласи:

„У име Оца и Сина и Светога Духа, амин.За владе његовог величанства краља Петра II и његове Светости патријарха Варнаве, православни Срби добровољним прилозима подижу ову цркву у јубиларној светосавској години, свом првом светитељу Светитељу Сави, уместо порушене досадашње цркве, из 1895, са жељом да ојачају православну веру, подижу морал и шире мир и хришћанску љубав и да са Друштвом за подизање Храма Светог Саве, прикупљају прилоге за изградњу монументалног храма.Цркву је пројектовао архитекта Виктор Лукомски, а извоиди је предузимач Сима Поповић под надзором професора Војислава Зађине.Темеље је осветио 2. сепштембра 1935. г. Његова Светост патријарх српски Варнава.“

„Реномирани конструктор“ Војислав Зађина, рођен је у Београду 1888.г. Основну школу је завршио у Шапцу, гимназију у Београду (1907.) Високу техничку школу у Минхену (1912).Од 1920. г. је доцент, а од 1922.г. ванредни професор и од 1937.г. редовни професор Техничког Факултета у Београду.Умро је у Београду 1951.г. под околностима које нису разјашњене.

У октобру 1944.г. у време борбе за ослобођење Београда, друга Савиначка црква је страдала.Оштећени су тада зидови и фасада, кубе је пробијено, а улаз на западној страни зарушен.Године 1964. Изведени су знатно већи радови, те је тада уз цркву дозидана припрата око 20 м2. Садашњи иконостас у цркви настао је 1936-37 године.Све ионе израдио је руски сликар „српског порекла“ Владимир Предојевич, изузев две престоне иконе замењене 1966.године. Године 1938-39, завршено је зидно сликарство, које су извели руски сликари Николај Мајендорф, Борис Обрасцев и Александар Дикиј. Урадили су је по узору на фреско сликарство из многих седњовековних цркава:Пећка Патријаршија, Студеница, Манасија, Грачаница, Сопоћани, Марков манастир, Дечани, Ариље, Милешева, Хиландар, Старо Нагоричино, Љубостиња, Цетиње, Каленић, Лесново, Жича, Свети Климент, Свети Наум, Трново.Укупни број појединачних ликова , мањих и већих композиција прилагођених малој цркви, износио је око 140. У току велике обнове цркве из 1996.г. настало је ново сликарство на површинама зидова и сводова.