Манастир Црна Река

Манастир Црна Река посвећен је Светим Арханђелима Михаилу и Гаврилу. Налази се у селу Рибариће на тромеђи Косовске Митровице, Рожаја и Новог Пазара, уз литице огранка планине Мокре Горе и представља јединствену архитектонску целину, јер је приљубљен уз стену. Данашња црква је саграђена у 16. веку. Манастир припада Епархији рашко-призренској Српске православне цркве. Као целина представља непокретно културно добро као споменик културе од великог значаја. Манастир је активан, мушки и о њему брину монаси.

Ко је ктитор манастира?

Ктитор овог манастира није познат, али се на основу предања претпоставља да је ктитор из династије Немањић.

Када је саграђен манастир Црна Река?

Поузданих писаних извора о ктитору и времену градње манастира – нема. Но сачувано предање, као и поједини чланци и студије наших историчара уметности, сведоче да манастир потиче из 13. или евентуално 14. века.

При датовању изградње манастира у најдаљу прошлост иде Стојан Новаковић, који говорећи о преносу моштију Симеона Немање из Хиладара у Србију, каже да је тај пут водио „сигурно поред манастира Црне Реке у Ибру“. То значи да је манастир постојао на самом почетку 13. века. Говорећи о српским црквама св. Арханђела, Мирјана Ћоровић–Љубинковић тврди да је цркву у Црној Реци сазидао архиепископ Данило. Такво мишљење подразумева да је манастир настао негде у првој половини XIV века. Народно предање веже изградњу манастира за период после Косова.

О манастиру скоро да нема података о његовој историји све до друге половине XVII века. Шта се дешавало у њему од доласка Светог Јоаникија у Девич (то се могло догодити негде крајем XIV века) па до овог времена, можемо само слутити. Најстарији податак везан је за годину настанка иконостаса, који је завршен 1601. године у време игумана јеромонаха Ђенадија.

Зна се пак сигурно да је пећина у којој је богомоља манастира смештена освећена подвизима и молитвама великог српског чудотворца – светог Јоаникија Девичког, који се најпре подвизавао овде у Црној Реци, па кад је пронађен и откривен, он, смирени монах, да би избегао славу и поштовање, побегне и сакрије се од људи у непроходне шуме Дренице, где је продужио свој богоугодни подвижнички живот, и где је скончао у Господу, на месту где се сада налази Девич.

Фреске и мошти манастира

Манастир кроз векове никада није рушен, те је сачувао своју првобитну физиономију. У њему се чува и најдрагоценији српски фрескопис 16. века. Ктитор живописа и донатор црноречких сликара је раб божји Никола, богати властелин, насликан у скоро природној величини на западном зиду нише у необичној донаторској композицији. Међутим, највећа вредност која се чува у манастиру, јесу свете и целебне мошти преподобног Петра Коришког, српског подвижника из XIII века, који је живео и подвизавао се недалеко од Призрена, у селу Кориша, где недалеко од Марковог манастира и до данас постоји његова испосница. Његово свето и чудотворно тело пренето је у овај манастир негде у XVI веку, вероватно због скровитијег положаја.

Манастирска библиотека и писарница

О црноречкој библиотеци вековима су бринули монаси и свештеници. Манастир је током векова поседовао богату библиотеку рукописних и штампаних богослужбених књига. Када је у њему био Гиљфердиг, библиотека је имала тридесетак рукописа и, највероватније, још најмање толико штампаних књига. По његовом сведочењу највише је било минеја, служабника и октоиха. Ту се налазио и Поменик сопоћанског манастира и две књиге бугарске редакције. До 1856. године у ћивоту Светог Петра Коришког чувала се и књига коју је он „увијек носио“. Гиљфердинг је није затекао. По сведочењима с краја XIX века у цркви је било много књига писаних на кожи — „преко двеста ока“.

Књижницу с пуно старих књига писаних на пергаменту затекао је и Петар Костић. Међу њима је било и једно велико јеванђеље. Он каже „да нису све сачуване у целости, јер су многи листови однесени“. Записе са једног од таквих истргнутих листова објавио је Глиша Елезовић, а један од њих је припадао манастиру Љубостињи. О судбини осталих скоро да не знамо ништа, као ни за судбину већине књига. Неке су вероватно страдале за време пожара и похара. Друге су однешене. Данас се Сопоћански поменик, који је у Црну Ријеку вероватно донет с моштима Стефана Првовенчаног, налази у Петроградској библиотеци, где га је однео Гиљфердинг. Овај рукопис није значајан само за историју манастира, већ и читавог Ибарског Колашина.

Књиге нису само чуване и набављене, већ су у самом манастиру и преписиване. Црна Ријека је била центар преписивачке делатности почетком XVIII века у време предузимљивог игумана Максима Добројевића. Поред осталих, у то време је овде боравио преписивао књигу један монах из Добриловине, што значи да је манастир био шири центар преписивачког рада.

Манастир Црна Река као центар просвећености и писмености

Поп Јеротије Станић, настојатељ и задужбинар црноречког манастира, родом из оближњег Оклаца, добио је 1891. године од турских власти дозволу за отварање школе и у Црној Ријеци. Према неким подацима та школа почиње да ради 1898. године. Њен први управник је био поп Павле Станић, син Јеротијев. Школа је била интернатског типа, а деца су учила и становала у конаку који је 1898. године подигао баш Јеротије.

Постоје сведочења да се у Црној Ријеци доста људи описмењавало и пре званичног отварања ове школе. На том послу су предано радили калуђери и свештеници, под сталном присмотром турских зулумћара.

Павлимир Глиговић назива Црноречки манастир „светом столицом наше писмености, националним жариштем у најсудбоноснијим часовима XIX века“

Галерија - Манастир Црна Река

Видео презентација - Манастир Црна Река

Пратите Храм Светог Саве на друштвеним мрежама

Мени