Манастир Високи Дечани је српски средњовековни православни манастир. Иницијатива за градњу овог манастира припадала је Светом Сави. Манастир је задужбина краља Стефана Дечанског и цара Стефана Душана. Градња је трајала између 1326/1327. и 1334/1335. године, а фреске су завршене око 1348. године. Манастир је посвећен Вазнесењу Господњем. УНЕСКО је 2004. године прогласио манастир Српске православне цркве Високи Дечани на Косову и Метохији за место светске културне баштине.

Где се налазе Дечани?

Манастир се налази у једној удолини поред речице Дечанска Бистрица југозападно од Пећи, испод планинског масива Проклетије. Мошти Светог краља Стефана Дечанског и Свете Јелене Дечанске почивају у Манастиру. Када су Турци хтели Дечане да претворе у џамију 1692. године догодило се чудо којим су у томе спречени и које се приписује Светој Јелени Дечанској. Манастир припада Епархији рашко-призренској Српске православне цркве и представља непокретно културно добро као споменик културе од изузетног значаја.

Градња манастира

Краљ Стефан Дечански у хрисовуљи каже да је место за дизање храма Божијег у Дечанима одредио Свети Сава, али га је смрт престигла, а било је суђено краљу Урошу III да подигне манастир на том месту. Градња је трајала између 1326/1327. и 1334/1335. године, а фреске су завршене око 1348. године. Манастир је посвећен Вазнесењу Господњем  (Спасовдану) фреска празника се приказује и у куполи под називом Христ Сведржитељ (Пантократор). Главни неимар био је мајстор Вито Которанин. Мајстор Вито (Вита Трифунов Чучо(ло)) которски је градитељ из 14. века. Био је главни мајстор-градитељ манастира Високи Дечани са око тридесетак клесара из Котора.

О мајсторовој улози свједочи натпис на порталу јужних врата храма гдје се помиње да је грађен осам година, од 1327. до 1335. Дословно се помиње: „Фра Вита, мали брат, протомајстор из Котора, града краљева, сазида овузи цркв светога Пантократора господину краљу Стефану Урошу 3-ему и његовому сину светлому и превеликому и преславному господину краљу Стефану. И сазида се за 8 годишт, и доспела је савсем цркв в лето 1335“.

По скорашњим истраживањима историчара, мајстор Вито Которанин је презвитер Вита Трифунов Чучо (Чучоло), опат цркве Свете Марије на Гурдићу и прокуратор манастира Светог Фрање. Овај манастир је био задужбина Јелене, жене Стефана Уроша I дједа Стефана Дечанског.

За разлику од цркве, готово све остале манастирске грађевине су током историје промениле свој првобитни изглед. Очевици тих најранијих манастирских здања помињу велики и достохвални пирг са доброгласним звонима и трпезарију толико складну и лепу, да је било дивно онима који гледају, и друге велике палате постављене у један ред.

Манастир је имао болницу, међу првима такве врсте у средњовековној Србији. Од јаког и високог обимног зида, којим је манастир био ограђен већ на самом почетку, остали су само делови уклопљени у позније монашке зграде или остаци искоришћени за темеље обновљених зидова.

Дечанска црква

Дечанска црква код сваког посматрача, без изузетка, изазива дивљење снагом и висином грађевине и лепотом фасаде и украса. Отуд је настао епитет ”Високи”, како се Дечани популарно називају. Најпре задивљује, особен архитектонски склоп цркве, која је изнутра изведена као петобродна куполна базилика. Крајњи бродови су краћи, а на источној страни сви се завршавају апсидама неједнаких распона. Утиску свечане архитектуре у великој мери доприноси и скупоцено градиво – двобојни камен брушен до сјаја, у којем је црква изведена беспрекорно. Племенита вишебојност фасаде остварена је смењивањем редова две врсте мермерног камена: светложутог пећког оникса и црвенкастољубичасте дечанске брече.

Дечанска црква је дуга преко 36 метара, широка 24 метра, а висина њене куполе досеже до 29 метара. У литургијском смислу, црква је подељена на олтарски простор, наос, и припрату храма. Наос заузима три средња брода подужног дела цркве. Параклиси су од наоса одвојени високим парапетним плочама. Јужни је посвећен светом Николају, а северни светом Димитрију.

Фреске

Дечански живопис највећа је очувана галерија српског средњевековног сликарства, права ризница православне иконографије. Састоји се од преко хиљаду композиција са више хиљада ликова, које својим садржајем представљају свеукупност знања и веровања средњевековног човека. Дух који је владао у уметности 14. века захтевао је што већи број сцена помоћу којих ће моћи да се исприча све оно што се у то време тражило од живописа, а тражило се, укратко, да црквени живопис буде – илустрована Библија онога времена, што је дечанском живопису дало енциклопедијски карактер.

Дечанско сликарство је настајало постепено, у временском раздобљу 1335-1350. и на њему је радило више група мајстора. За осликавање огромних унутаршњих површина Дечана, краљ и цар Душан је сабрао живописце са разних страна, али ни један од њих није оставио свој потпис, осим Срђа Грешног у капели Светог Димитрија. Рађене у распону од 15 година, фреске доста верно одражавају погледе моћног цара Душана и високообразованих српских архиепископа и првих дечанских игумана на црквену уметност, а истовремено су петнаестогодишња историја српског сликарства.

У припрати, у доњој зони су најважнији портрети цара Душана са женом и сином на северном зиду, затим Душановог властелина Ђорђа Пепкала, кога Свети Ђође као задужбинара приводи Христу. На источном зиду је лоза Немањића, која прославља моћ и славу краљевске лозе немањићевске. Лоза истиче значај ктиторових предака, који су већином били канонизовани као Свети. Лоза обухвата 22 фигуре, почев од Стефана Немање до Уроша Нејаког, сина Душана Силног. Више “красних врата” којима се улази у брод храма насликани су краљ Стефан Дечански и цар Душан, задужбинари места овога.

У цркви је сачуван стари иконостас из средине 14. века. Међу иконама су уметнички највредније Пресвета Богомајка и Свети Јован. Из 14. века је и дрвени ћивот, јединствени пример старог дубореза, са украсима у виду листова и цветова, у коме се чува једна од највећих светиња дечанских – Часне и чудотворне мошти Светога Краља. У цркви је сачуван и камени престо цара Душана, чији је гроб у цркви Светог Марка у Београду, као и велики бронзани полилеј (свећњак са много светиљки), са рељефима двоглавих орлова и грифона – дар царице Милице, обновитељке од турака разрушене светиње, захваљујући чијој бризи и добротворству су Дечани поново процветали. Она је манастиру приложила и две огромне заветне воштанице, усправљене са обеју страна царских двери.

Значај

УНЕСКО је у образложењу навео да су фреске Високих Дечана једно од највреднијих примера тзв. ренесансе Палеолога у византијском сликарству и драгоцјен запис о животу у 14. вијеку. Манастирска црква представља петобродну грађевину и припада рашком стилу. У самом плану Дечана стара искуства рашког градитељства развијена су и доведена до сасвим новог израза, уз примену најсложенијих решења савремене романоготичке архитектуре српског Поморја.

Напади на манастир

У фебруару и јуну 2000. године на манастир је испаљено неколико минобацачких граната. Мартовски погром 2004. није заобишао ни Високе Дечане, па је у ноћи 17. марта на манастир испаљено осам минобацачких граната. Истрагу је спровео и документовао италијански КФОР. Наредног дана око 400 косовских Албанаца окупило се у граду Дечани с намером да оружано нападну манастир, али их је у томе спречио командант јужног крила НАТО снага, адмирал Џонсон, који је (каснијем владици) Теодосију лично пренео шта је све те ноћи учинио да би спречио напад на манастир.

Џо Бајден је као сенатор, 9. марта 2005. године у Сенату говорио о угрожености Дечана. 30. марта 2007. године испаљена је граната из зоље са оближњег брда. Граната је погодила средњовековни зид манастира, али не и цркву у која је циљана. Ухапшени починилац, локални Албанац Јетон Муљај (Jeton Mulaj), је у Пећи 25. фебруара 2009. године осуђен на три и по године затвора. 13. октобра 2014., на манастирским спољашњим зидовима су исписани графити терористичке организације ИСИС и ОВК, уз натпис на енглеском Калифат долази. Починиоци никада нису пронађени. У вечерњим часовима 31. јануара 2016. су испред манастира ухапшена четворица косовских Албанаца, код којих је пронађено оружје, експлозив у резервој гуми аута и литература која је указивала на могуће везе с ИСИС-ом. Двојица од четворице ухапшених, били су на међународној листи лица повезаних с тероризмом.

Америчка амбасада у Приштини је 2013. спречила изградњу магистралног пута Пећ-Плав, који је требао пролазити кроз заштићену зону манастира. Проблем је и покушај албанских власти у вези узурпације 24 хектара манастирске земље, која је део од 700 хектара, која је манастиру конфискована од стране комунистичких власти 1946. године. Иако је Уставни суд Косова признао манастиру земљиште и да то треба унети у катастар, ни 5 година након те одлуке то није учињено. Учестала је медијска хајха против манастира, која узрокује повремене демонстрације и блокирање приступа манастиру. Постоје напади и на културном пољу, па се манастир медијски проглашава албанским спомеником културе.