Три и по километра источно од Кистања,у кањону Крке, смештен је манастир назван по реци која поред њега протиче. Овај древни манастир Крку подигла је српска принцеза Јелена, сестра цара Душана, удата за хрватског кнеза Младена II Шубића,посветивши га Светом арханђелу Михаилу. Било је то 1350. године. Предање каже да су манастир на данашњем месту основали монаси приспели из Свете Земље и то из манастира Св. архистратига Михаила, којег је тамо подигао краљ Милутин. Њих је на то наговорио исповедник принцезе Јелене, монах Рувим.

Оснивање и историјат манастира

Одговор на питање зашто је баш на том месту подигнут овај православни светоархангелски манастир можемо потражити и у тврдњи старог историчара Луцијуса који говори о проповедима апостола Павла Далматинцима у простору око реке Крке. Близина римског војничког града Бурнума и катакомбе испод  самог манастира оснажују ту тврдњу и наводе на закључак да су оснивачи Манастира знали за то па да су управо ту и установили ову светињу.

Педесетак година касније, 1402. године, како стоји у запису изнад улаза, манастир је дограђен.

Од времена оснивања па до нашег времена манастир Крка је био и остао духовни центар православних далматинских Срба, а и шире. Исто тако није престао бити молитвено мјесто и једном броју католика Хрвата. Он је живо сведочанство о духовном јединству Срба. Дабробосански митрополити, као што су Гаврило 1578. и касније Аксентије и Теодор, администрирали су над манастиром Крком. У 17. и 18. веку то су чинили и неки црногорски архијереји, као нпр. Свети Петар Цетински, или митрополит Сава Петровић.

По благослову патријарха Пајсија Јањевца и митрополита Дабробосанског Теодора, при манастиру Крки је 1615. основано богословско училиште. Оно је радило до 1647. када су ученици и њихови наставници монаси пред турском најездом морали побећи највећим делом у Задар, а једним делом у Сремске Карловце. Тамо је касније један избегао монах увезивао књиге, не без уметничког дара и искуства, очито донесеног из манастира Крке. Манастирска братија се вратила у манастир 1650. године, а богословија је поново отворена тек 1964. године.

После Карловачког мира из 1699. намесник Филаделфијског епископа, под чијом је јурисдикцијом била православна црква у Далмацији, постао је Никодим Бусовић. Он је имао искушења са унијом, одолио јој је па је био гоњен. После избеглиштва и боравка на Светој Гори и Палестини, настанио се у манастиру Крки и ту је по упокојењу био сахрањен 1707.

Бројни крчки архимандрити били су намесници надлежних епископа, што је манастир Крку чинило и формалним духовним седиштем православних Далматинаца. Да поменемо само неке: Никанор Рајевић, Никанор Богуновић. К њима свакако треба прибројити потоње настојатеље крчког манастира Георгија Миљевића, Макарија Крнету, Викентија Кнежевића, Јеротеја Ковачевића, Амвросија Колунџића и бројне друге.

Манастир Крка броји дуге векове и њиховим током се богатила његова ризница, па су у њу приспевале бројне драгоцености непроцењиве вредности не само из српских крајева него и из Јерусалима, Свете Горе, Венеције и царске Русије. Поменимо само епитрахиљ св. Саве и Октоих Божидара Вуковића. Ту су и књиге Вука Стефановића Караџића и Доситеја Обрадовића на којима су они, као аутори, исписали своју посвету манастиру Крки. Овоме свакако треба прибројити и патерик из 1346. назван „бугарски” на чијим корицама пише: „Сија Књига манастира Вилендара”. У манастирској цркви се чувају честице неколицине светитељских моштију као што су св. Трифуна, св. Николе, св. Антипе, св. Харалампија, св. Власија и других.

Бројна су имена српских великана који су посећивали манастир Крку или били у чврстој вези с њим. Уз Доситеја Обрадовића и Герасима Зелића били су то Симо Матавуљ, Никола Тесла, Мирко Королија, Милош Црњански, Владан Десница и други. При самом крају 20. века у манастиру је радила и ликовна колонија, где су свој стваралачки траг оставили бројни српски уметници.

У току посљедњег рата 1991. – 1995. тј. одмах иза њега, манастир је похаран, али не битније, јер су га хрватске власти заштитиле од вандализма. Био је запустио од 1995. до 1998. године. Богословија која је постојала при њему од 1964. премештена је најпре на Дивчибаре а потом у Србиње, некадашњу Фочу. Обновљена је настојањем епископа Далматинског Фотија 2001. године.

Иначе у запустели манастир Крку крајем 1998. најпре је дошао млади монах Герасим, пострижник овог манастира,а потом и отац Доситеј као и отац Михаило. Са њима је манастир пропојао и постао опет као што је био кроз векове духовно средиште православних Далматинаца.