Милешеву, средњовековни српски манастир, је 1219. године, као своју гробну цркву, подигао жупан Владислав, други син краља Стефана Првовенчаног и унук Стефана Немање. По угледу на раније подигнуте владарске задужбине – маузолеје, милешевска црква сазидана је у рашком стилу. Црква је посвећена Ваазнесењу Господњем, а живописана је 13. веку. Манастир се налази 6 км од Пријепоља на реци Милешевци.

Значај манастира

Манастир представља непокретно културно добро као споменик културе од изузетног значаја. По значају Милешева је била друга по рангу међу свим српским манастирима, имала је статус ставропигијалног манастира и заузимала је друго место, одмах иза Студенице. У Милешеви је 1377. године крунисан Стефан Твртко Котроманић за краља Босне и Србије, док је Стефан Вукчић Косача. чија се у то време држава простирала све до Милешеве, 1448. године узео титулу „ Херцега Светог Саве“, по чему је Херцеговина добила име. Име првог милешевског Митрополита чије нам је име познато био је Митрополит Давид, близак сарадник и поликлисар херцега Стефана.

Милешевска Митрополија

Оснивањем манастира Милешева постављени су и темељи нове епархије, чије је седиште био сам манастир. О оснивању Митрополије милешевске имамо оскудне изворе, осим да се у једној служби Светом Сави она назива „славном Митрополијом“. Милешева је могла одиграти важну улогу у обнављању Пећке патријаршије несумњиво и због тога јер је у 16. веку била најмоћнији српски манастир.

Градња манастира

Милешева је грађена 1218. и 1219. а живописана 1222. до 1228. године. Манасатир је основао краљ Владислав, син краља Стефана Првовенчаног, а унук Немањин. Владислав је Милешеву подигао као своју гробну цркву. По узору на његовог оца који је подигао Жичу, и деду који је подигао Студеницу.

У припрати, коју је краљ Владислав доградио 1235. године, положио је мошти Светог Саве. Њих су Турци 1594. године приликом освајања пренели на Врачар (Београд) и спалили, у покушају да сломе српски дух, православну веру и идентитет. На месту спаљивања моштију Светог Саве подигнут је Спомен Храм Светог Саве на Врачару.

Рад манастира под Турцима

Иако под Турцима, манастир је развијао богату културну делатност. У њој је црквени и просветни живот, са повременим малаксалостима, трајао скоро непрекидно. У XVI веку (1543. и 1544.) у Милешеви је радила једна од првих српских штампарија, која је издала велики број богослужбених и других црквених књига што сведочи да се у манастиру радило на књизи и писаној речи и у најтежим условима. Упоредо са штампаријом, у Милешеви делује и манастирска школа, једна од најстаријих код Срба.

Често напуштани манастир, све више је пропадао. Руски научник и путописац  Гиљфердинг 1857. године пише да је црква у лошем стању, да зидови постоје, али да кровова нема, да се куполе једва придржавају. Најважнија обнова манастира Милешеве изведена је од 1863. до 1865. године, трудом пријепољских грађана. Тада је манастирска црква значајно изменила свој првобитни архитектонски облик. Подигнути су кровови и куполе, дозидана полупорушена апсида, а можда и цела грађевина над спољашњим нартексом, обновљен је живопис, заштитни зидови, манастирска воденица.

Милешевска црква Светог Вазнесења Господњег

Милешевска црква Светог Вазнесења Господњег зидана је по угледу на раније владарске задужбине, Студеницу и Жичу, у рашком стилу. Тај стил карактерише романски начин зидања, уобичајен у тадашњем српском приморју, прилагођен потребама Православне цркве. Сасвим је једноставна, зидана сигом, а затим омалтерисана. Грађевина је једнобродна, са две ниске певнице, широком централном и двема бочним апсидама. Првобитно је имала једну куполу, а доцније је, приликом рестаурација у XVII или XIX веку, добила још једну.

Одређену архитектонску посебност чини једнобродна основа храма која се шири од запада (улаза) према истоку и изостављање источног травеја, тако да три широке олтарске апсиде належу непосредно уз источни зид под кубетом. Црква је, у односу на друге грађевине рашког стила, доста висока.

Милешевска црква добила је око 1235. године на западној страни још једну, правоугаону спољашњу припрату, засведену полуобличастим сводом. Њу је Владислав дозидао да би у њој сахранио мошти Светог Саве. Наиме, на повратку са свог другог пута по светим земљама Истока, бивши Архиепископ Сава, који је 1233. године архиепископски престо уступио своме ученику Арсенију, задржао се у Бугарској, у Трнову, ту се разболео и умро 15/25. јануара 1236. године. Годину дана касније, настојањем Владислава, Арсенија, и тадашњег милешевског игумана Атанасија, Сава је пренет у Милешеву и свечано сахрањен у гроб у тек сазиданој припрати.

Фреске

Милешевске фреске долазе у ред монументалног сликарства нашег средњег века. Византијско сликарство, и српско у његовом кругу, није дозвољавало уношење новотарија у теме и начин сликања, него је увек остајало у традицијама ранијих остварења.

Милешевским фрескама славу је, вероватно с правом, највише пронео „Бели анђео на Христовом гробу“ – супериорна појава која тако подсећа на стару грчку уметност, потенцирана због важности, у односу на суседне свете жене и војнике, и величином и белом бојом хаљине. Чврсто грађена, истинита у покрету, сугестивна у погледу, мало померена у страну слике, па ипак у центру композиције, сама по себи симбол је младости (Милешева је један од првих споменика младе српске уметности) и трајања (на срећу, та фреска очувана је скоро у потпуној првобитности) племенитог људског дела.

Због тог милешевског анђела не треба заборавити друге слике, мање наметљиве али можда понекад потресније и свечаније, као што је оно Скидање с крста, високо горе под куполом на јужној страни, недовољно сагледиво због висине и скраћења. Детаљ те композиције, Магдалина која љуби руку мртвог Христа, свакако је најмилостивнија сцена наше старе уметности. Треба погледати и ону преполовљену композицију Рођења, на северном зиду, са реалистички сликаним дадиљама; мали фрагмент Силаска у ад, са анђелом и ђаволом који се наслућују испод новије Тајне вечере, фрагмент препун чари старе слике, коју је доцније доба хтело да сакрије, па на крају ипак није у томе успело …

Милешевско сликарство има још једну добро познату вредност: владалачке портрете. Милешевски портрети првих Немањића, рађени још за њихова живота, имају за нас изузетну важност. Није познато ко су били милешевски сликари.