Манастир Сопоћани или дом Свете Тројице, недалеко од извора реке Рашке, подигао га је краљ Стефан Урош l (1243 – 1276). Манастир се налази 16 км од Новог Пазара. Фреске манастира Сопоћани су право ремек дело уметности, што је много година касније Сопоћанима донело светскку славу. Данас је један од најзначајнијих српских културних споменика, који је 1979. године увршћен на УНЕСКО – ву листу светске баштине.

Где се налази манастир Сопоћани?

Манастир Сопоћани се налази недалеко од Новог Пазара, 16 км западно уз ток реке Рашке, по којој се и српска држава у средњем веку називала Рашком.

Оснивач манастира 

Краљ Урош I (1243-1276), син Стефана Првовенчаног и унук Немањин, био је вешт и способан владар. Недалеко од своје престонице Раса, подигао је храм Свете Тројице, над самим извором реке Рашке. Круну духовног и културног прегалаштва тог доба представља управо његова задужбина – манастир Сопоћани, саграђен вероватно у седмој деценији XIII века, док је на архиепископској столици седео његов брат Сава II. Замишљен да буде гробна црква краља Уроша, храм је још током изграње уобличен и као породична и као гробница људи најоданијих краљу.

Изградња манастира 

Данас је тешко прецизирати када су Сопоћани подигнути. Храм Свете Тројице је замишљен да буде гробна црква краља Уроша. Храм је још током изграње уобличен и као породична и као гробница људи најоданијих краљу. Највероватнија је претпоставка да је манастир подигнут у другој половини владавине краља Стефана Уроша I, највероватније око 1260. године. До оваквог закључка се дошло заобилазним путем, с обзиром да је сасвим поуздан закључак да је живопис манастира настао шездесетих година 13. века. Током периода османлијске власти, у 17. веку, манастир је значајно страдао, а обновљен је у првим деценијама 20. века.

Након обнове Сопоћани су једно време били женски манастир. После доласка десет монаха и искушеника из манастира Црна Река 1996. године манастир поново постаје општежитељни, као и што је био у средњем веку. Данас манастир броји тридесет монаха и искушеника.

Манастир припада Епархији рашко – призренској Српске православне цркве. Као целина представља непокретно културно добро као споменик културе од изузетног значаја. Данас је један од најзначајнијих српских културних споменика, који је 1979. године увршћен на УНЕСКО-ву листу светске баштине.

Назив манастира 

Назив манастира потиче од словенске речи „сопот“ што значи извор, а мисли се на оближње извориште реке Рашке. У средњем веку уобичајени називи обитељи били су „сопотски манастир“ или „дом Свете Троjице“.

Манастир Сопоћани због свог духовног и историjског значаја, као и због чињенице да је други ктитор обитељи цар Душан, носи титулу Царске Лавре. Ова титула је у средњем веку била од изузетног значаја у нашој цркви, јер су игумани српских Лаври имали запажену улогу у црквеном животу.

Храм Свете Тројице – Сопоћански храм

Сопћански храм посвећен је Светој Тројици и изграђен у духу раније српске архитектуре – својом основом и простором скоро дословно понавља Жичу, али је и надмашује висином и величином. Сопоћанска црква, зидана правилним слагањем квадара од сиге, има изглед тробродне романичке базилике, с масивном куполом над средишњим делом наоса и високим звоником на западној страни.

Грађевина је строгих облика, упечатљивих обриса и простране, добро осветљене унутрашњости. Једноставност и складност у обликовању архитектонских маса, битна за споменике рашке школе 13. века, с наглашеним изразом хоризонталног мировања у простору, веома је доследно спроведена у конструкцији целог здања.

Сопоћански храм је већ крајем 17. века био разорен од Турака. Преко два и по века је био напуштен. Његове обрушене зидине биле су обрасле густим коровом и дрвећем. Велике површине фресака са сводова и кубета сасвим су уништене. Захваљујући квалитетној изради сопоћанске фреске су одолевале невољама. Архитектура Сопоћана обновљена је од 1927. до 1929. године. Обновљени храм знатно је страдао у другом светском рату.

Фреске

Када је желео да искаже величину неког уметничког дела, Доментијан је писао да је ,,састављено богомисоним разумом и извајано пресветлом маштом, и прекрасним бојама изумљено”. Ретко би који историчар уметности могао да са тако мало речи искаже суштинску вредност сопоћанског сликарства. Симболика Доментијанових дела у великој мери прожима иконографију сопоћанских фресака, које се могу уврстити у сликарску ризницу човечанства.

Српска архитектура у доба раних Немањића, у 13. веку, израсла је под снажним утицајем архитектуре романике, неговане на обалама Јадранског мора. Фреско-сликарство које је украшавало унутрашње зидне површине ових здања, иако у суштини византинско, православно, такође је било под утицајем уметничког духа са Запада.

Изузетно лепо и узвишено фреско-сликарство, које је прославило Сопоћане, налази се на свим унутрашњим зидним површинама централног брода храма, тј. у олтару, наосу и припрати, док је у осталим деловима неједнаког квалитета и знатно заостаје за живописом по коме се Сопоћани тако уочљиво распознају у свеукупном сачуваном византијском сликарству.