Недалеко од Куршумлије налази се манастир Светог Николаја Мириликијског. Овај манастир је најстарија задужбина великог жупана Стефана Немање и подигнута је заједно са манастиром Пресвете Богородице између 1152. и 1166, а најкасније до 1168. године. Манастир Светог Николаја стављен је под заштиту Државе, као културно добро од изузетног значаја 18. новембра 1947. године.

Историја манастира

Убрзо је жупан Стефан Немања поред манастира изградио двор, а Куршумлија је, тада позната под именом Беле Цркве, постала седиште жупаније. Како су, наиме, Немањине задужбине биле покривене оловним крововима који су се пресијавали на сунцу, народ их је назвао Белим Црквама, а отуда је и насеље добило име Беле Цркве.

Манастир као центар духовности

У манастиру светог Николаја се од самог оснивања одвијао јак духовни живот, а уживао је, по сведочанству Студеничког типика, и велики углед. Тако је, на пример, старешина Цркве, тзв. велики игуман, заједно са још неколико игумана, учествовао у избору и увођењу у звање архимандрита студеничког. Управо је у овом манастиру, по добијању српске црквене самосталности у Никеји 1219. године, бива смештено седиште новоформиране топличке Епископије. Данас, нажалост, нису сачуване оснивачка и друге повеље за властелинство топличке Епископије, па се не зна које је све поседе и привилегије имала. Претпоставља се да је, по проглашењу Царства и уздизања српске Цркве на ранг патријаршије 1346. године и она уздигнута на ранг митрополије.

Манастир након Косовске битке

Шта се догађало са Црквом светог Николаја након Косовске битке 1389. године и турског освајања Топлице 1453. године није довољно познато. У овом периоду вођене су тешке борбе, па је манастир вероватно пострадао. У првој половини XVI века, у историјским изворима помиње се извесни белоцрквански митрополит. Овај податак указује да се митрополија и поред свих проблема одржала, а помен Беле Цркве у титули митрополита сведочи да је седиште митрополије остало у Цркви светог Николаја, истина сада у оквирима Охридске архиепископије. Судећи по плаћању годишњег прихода, манастир се одржавао у периоду између 1455. и 1530. године. У каснијем времену се не помињу, што наводи на закључак о њиховој опустелости.

После Велике сеобе Срба 1690. године Црква је већ била пуста. У једном тренутку Турци су скинули њен оловни кров и према предању излили куршуме. Отуда је потекао и савремени назив града- Куршумлија.

У 18. веку, према Троношком летопису, Црква је и даље пуста, а коначно је разрушена половином 19. века.

Архитектура и фрескопис

Црква спада у ред прототипа Рашке школе, па су тако приметне одлике и византијског – постоје, на пример, сличности са никејском Црквом свете Софије, затим цариградским црквама и најзад Влахернском капијом – и романичког стила – на пример припрата са две куле звонаре је сличног изгледа као Црква светог Трифуна у Котору.

Црква је грађена у три фазе. Најстарија је једнобродна грађевина са кришкасто подељеном куполом и троделним олтаром. Установљењем Топличке епископије 1219. године, када је манастир светог Николе постао седиште исте, уз западну страну Цркве Стефан Првовенчани је дозидао припрату са двема кулама. Може се тврдити да је јужна кула била звоник у својој првобитној намери, али постоје мишљења да је истовремено била и звоник и пирг. Данас је она, за разлику од северне у коју је наводно ударио гром, потпуно рестаурирана. Најзад, у XIV веку краљ Милутин је уз северну страну Цркве саградио праклис. Црква је у својој каснијој фази доживела још неке мање измене, али оне нису битно утицале на промену њеног пређашњег изгледа.

Олтарски простор је одељен од наоса са два ступца, а иконостас не постоји.

Унутрашњост Цркве је била омалтерисана и живописана. Од првобитне декорације, која је вероватно покривала све унутрашње зидне површине, сачувани су само трагови фресака из XIV века и то на прозорским сводовима и у капели јужне куле. Ако се изузму фрагменти фресака са представама епископа и Богородице, Црква данас није осликана.

У самој Цркви нађени су надгробни споменици и плоче. Уз југоисточни део Цркве пронађени су чанкасти новчићи, ковани за време византијског цара Манојла Комнина. Североисточно од Цркве налази се нови манастирски конак, као и стари манастирски бунар, где се, према предању, налазе црквена звона и друге драгоцености. Са северозападне стране, недалеко од Цркве, налазе се рушевине некадашњег манастирског конака.

Манастир Светог Николаја у Куршумлији стављен је под заштиту Државе, као културно добро од изузетног значаја 18. новембра 1947. године.