Целибат
1. јун 2021.Под појмом „целибат“ подразумева се пре свега безбрачни живот свештеника и монаха. Иако у потпуности није својствена православној традицији, под утицајем модерне западне цивилизације, ова реч се често тумачи и примењује парцијално на пољу практичног хришћанског живота. У наставку текста, информишите се о правом смислу и циљу целибата у Православној цркви.
Шта је целибат?
Целибат (од лат. caelibatus — самац, неожењен) јесте живот “по икони” Исуса, завет којим се присједињујемо Христу, у коме се врхуни наш живот, чинећи нас целосним. Под овим појмом се подразумева пре свега безбрачни живот. У ужем смислу ова реч се користи да би означила безбрачност свештених лица односно, завет безбрачности који полажу монаси приликом монашења.
Савремено доба и целибат
Учење о целомудрености (телесној чистоти) је врло тешко спровести у дело. Због тога се на девственост гледа као на застарелу моралну категорију коју треба превазићи. Многи и данас реагују на поуку о целомудрености (девствености) онако како су реаговали и Христови ученици када су чули ово и друга Његова учења: Господе, ово је тврда беседа. Ко је може слушати? Ко може бити спасен? Господ нам одговара увек исто: тешко је спроводити то учење у дело, „јер су уска врата и тесан пут што воде у живот и мало их је који га налазе.” Додаје још и основни, кључни моменат: „Што је људима немогуће, Богу је могуће.” Ово се нарочито односи на оне који верују (уп. Јн 6:60; Мт 7-13,14;17-21; Лк18:27;35). Као и сваки други начин живота и понашања у Богу, безбрачни живот целомудрености је крстоносан. То је пут саможртвовања и трпљења који на крају доноси велику награду и радост.
Једна од последица „моралне нетолерантности” која је, почев од 60-их година из корена променила начин живота људи на западу (на жалост, и у Правосалвним земљама) је и широк дијапазон такозваних „стилова живота.” Мушкарац или жена који живе у великом, модерном граду имају разноврстан избор: могу да живе са једним или више партнера супротног или истог пола у вези чији степен привржености варира од безбрижног „шврљања”, преко условне љубави „пробног брака”, до дугогодишњег саможртвовања традиционалног брака. Он или она такође могу да се определе за живот без партнера, постављајући свој посао и каријеру у први план. Ни један од ових стилова живота у данашње време, за разлику од ранијих, не наилази на осуду у друштву, а сходно томе, ни традиционални начин живота више се не цени као некада.
Све нам је дозвољено, али да ли нам је све на корист? Погледајмо генерацију која је сада у својим четрдесетим, или педесетим годинама живота. Сачињавају је људи одрасли на „тржишту” алтернатива и слободних избора који су, сходно својим жељама и хировима, све испробали. Да ли су нове могућности животних опредељења, које су толико обећавале, испуниле макар део тих обећања? Многи од њих су данас, разведени, разочарани, многи осећају огромну празнину у себи и веома су усамљени (без обзира да ли се налазе у некој вези или не), многи се осећају превареним. После тог експериментисања животним стиловима наступило је духовно осиромашење и глад. Терен је сада припремљен за легионе „духовних саветника” који имају моћ да усамљену особу упознају са „духовношћу” развода, са безбрачним животом испуњеним самоудовољавањем и мужеложништвом. Једно је сигурно: „алтернативни стилови живота” нису донели ни делић обећане слободе.
Традиционални брак и монаштво су се, и после свих ових експериментисања са „људским слободама”, показали као животни путеви који у потпуности испуњавају оно што обећавају. Кроз њих душа поново успоставља у себи тежњу ка Богу. За разлику од „стилова живота” који воде у егоцентризам и духовну провалију, брак и монаштво воде у најприсније заједништво са Творцем ( Оцем и Сином и Светим Духом) и сваком твари. Узани су то путеви, тесна врата, али зацело воде ка обожењу душе.
Христос нас учи да су извесни људи позвани да воде безбрачан живот.
„А ја вам кажем: ко отпусти жену своју, осим за прељубу, и ожени се другом, чини прељубу; и ко се ожени распуштеницом, чини прељубу. Рекоше му ученици Његови: ако је тако човеку са женом, није добро женити се. А Он им рече: не могу сви примити ту ријеч до оних којима је дано. Јер има ушкопљеника који су се тако родили из утробе материне; а има ушкопљеника које су људи ушкопили; а има ушкопљеника који су сами себе ушкопили Царства ради небескога. Ко може примити, нека прими!” (Мат. 19:9-12)
Апостол Павле даље разрађује Христово учење:
„Добро је човјеку да се не дохвата жене. Али због блуда сваки нека има своју жену, и свака нека има својега мужа… Али ово говорим као мишљење, а не као заповијест. Јер хоћу да сви буду као и ја, али сваки има сопствени дар од Бога; овај овако, онај онако. А неожењеним и удовицама велим: добро им је да остану као и ја што сам. Ако не могу да се уздржавају, нека се жене и удају; јер је боље женити се и удавати неголи упаљивати се… Само како Бог свакоме додијели, сваки како га је Господ призвао, онако нека живи.” (1Кор.7)
Монаштво и целибат
Животне потребе код монаха своде се на најмању и најнужнију могућу меру, а целокупан живот своди се на молитву, пост, скрушеност и скромност. Од самог почетка, монаштво одликује пре свега безбрачност, односно девичанство (завет безбрачности), сиромаштво (завет сиромаштва и невезаност за овоземаљске ствари и потребе) и послушност (завет послушности) свом духовном оцу и епископу. То су углавном и до данас важећа три монашка завета које искушеник свечано полаже приликом монашења. Свечано полагање монашких завета је слободно, без икаквог насилног приморавања човека на безбрачност, сиромаштво (које се граничи са сиротињом) и потпуну послушност до те мере да своју вољу стављамо у туђе руке.
Дакле, монаштво представља слободан избор у Духу Светоме, а не неко Пре него што човек прими монашки постриг пракса је да неко време проведе искушавајући (проверавајући) себе, и бивајући провераван, да ли истински жели тај начин живота. Није довољно да нам монаштво буде само привлачно и интересантно, и сл., него је потребан Божији призив, а такође и наша потпуно слободна воља, и решеност да се целом душом, умом, вољом и срцем посветимо томе.
Потребно је да крајње озбиљно схватимо служење Богу и одговорност која из тога следи. Да схватимо да је монаштво ношење крста односно страдање.
Православни монах није просто „мистичар“. Он не спада у оне који покушавају да преко неке одређене дијете, апстиненције или технике постигну високи степен самосавладавања и аскетских подвига. Јер сваки људски труд, сам за себе, припада овоме веку и као такав је безначајан и неспособан да победи смрт. Задатак монаха није да измишља нове идеје, нити да употребљава своје способности на организацију нечега; он је позван да буде сведок својим животом – да је смрт побеђена славним Христовим Васкрсењем. Зато је подвижнички или монашки живот опредељење за Царство Небеско и као такав он изгледа као одрицање од света; међутим, он то у ствари није, већ је зидање на “чврстом темељу”, и борба да се човеку и свету обезбеди вечни живот.
Поред свега до сада реченог шта монах треба да чини да би задобио Царство небеско, монах ипак није надчовек и монашки подвиг се не тумачи као систем или техника стварања надчовека, што ствара лаж и илузију, лош пример и карикатуру човека.
Монаштво у даноноћном напору се труди да уз благодат промени људско стање после пада, и да се преобрази цео човек. Зато сваки монах – монахиња живећи у заједници – манастиру се труде да помогну другом монаху да се преображава и спасава.
Светост целибатног живота
Безбрачни живот (целибат) постаје свет као и сваки други начин живота: савршавањем према Божијој вољи. Први задатак безбрачне особе, према учењу Господа Исуса Христа и Његових апостола је развијање и чување целомудрености (телесне чистоте). Безбрачни хришћани који се одазову Господу и прихвате позив безбрачности, аутоматски се уздржавају од учешћа у било ком облику телесних и полних односа са особама супротног пола, а наравно и са особама истог пола, као и са самим собом. Ово је због тога што све сексуалне активности, осим оних које се одвијају у оквиру Богом благословеног брака и брачне љубави, према договору оба брачна друга, разарају јединство и интегритет човековог бића расипањем духовне и телесне енергије.
Без обзира колико присан, пун љубави и пријатан изгледао, полни однос ван савршене оданости и безграничне љубави у Богом благословеном браку (са свим одговорностима и обавезама везаним за међусобни живот, рађање новог људског бића и заштиту и одгој истог који такав брак подразумева) ће неминовно, пре или касније, имати за последицу незадовољство, разочарање, малодушност или очајање. Разлог овоме је што је човек створен по образу и подобију Божијем, а Бог је љубав, и као такав, човек може наћи пуноћу живота и срећу само ако живи и понаша се тако да осликава у себи тај Образ и Подобије.
Свештенство и целибат
О ставу Православне Цркве према браку свештених лица јасно говори 13. канон Трулског сабора одржаног у Константинопољу 692. године.
Канон 13. Трулског сабора:
Пошто смо дознали, да је у римској Цркви постало правилом, да се они, који су достојни рукоположења за ђакона или презвитера, имају обвезати, да неће више општити са својим женама, то ми, следећи староме правилу Апостолске уредбе и чина, хоћемо да породичко живљење свештених особа, када је оно по закону, буде и од сада у напред на снази, и да се никако не развргава свеза њихова са женама, или да се лишавају њиховог кад је време узајамног општења. Према томе, који се нађе да је достојан рукоположења за ипођакона, или ђакона, или презвитера, таквоме никако нека не буде запреком да се постави на тај степен, ако са законитом својом женом живи, и од њега нека се у време рукоположења не захтева да очитује, да ће се уздржавати од законитога општења са својом женом, како тиме не би били узроком, да се вређа Богом установљени и Његовим присуствовањем благословени брак; јер глас Јеванђеља казује: што је Бог саставио човек да не раставља (Мат 19,6), а Апостол учи: брак је частан и постеља није нечиста (Јев 13,4) и опет: Јеси ли се привезао за жену, не тражи да се разрешиш (1 Кор 7,27). Знадемо, да и сакупљени у Картагини оци, старајући се о чистоме животу свештеника, наредише, да ипођакони, који се додирују Светих Тајни, и ђакони, и презвитери, имају се уздржавати у одређена им времена од оних, које заједно са њима живе.
Ради тога и ми исто имамо чувати, што је од Апостола предано и од најстаријег доба важило, знајући време свакој ствари, а особито у погледу поста и молитве; јер треба, да они, који светом олтару служе, буду у свему уздржљиви, када приступају к светињи, како би могли добити, што од Бога у простоти просе. А који се усуди, противно Апостолским правилима, лишити свезе са законитом женом и општења једнога између свештених лица, на име, презвитера, или ђакона, или ипођакона, нека буде свргнут; исто тако и презвитер, или ђакон, који прогне жену своју под изговором побожности, нека се одлучи, а ако остане упорним, нека се свргне.