Литургија

Литургија (грч: λειτουργία) је најзначајније црквено богослужење које означава „заједничко дело“, односно службу Епископа и народа Божијег на једном месту. Литургија се често назива и Eвхаристија (грч. εὐχαριστία „благодарење, захвалност”) или причешће (учешће, општење, заједница, сједињење са Христом). Суштина Литургије је причешће верних истинитим телом и крвљу Господа Исуса Христа у виду хлеба и вина. Детаљније о Литургији погледајте у наставку текста.

Ко је установио Свету Тајну причешћа?

Господ наш Исус Христос пред својим ученицима на последњој вечери, уочи свога страдања и смрти. Сведочанство установљења Евхаристије имамо у Светом Еванђељу: „И кад јеђаху, узе Исус хлеб и благословивши преломи га, и даваше ученицима, и рече: Узмите, једите; ово је тело моје. И узе чашу и заблагодаривши даде им говорећи: Пијте из ње сви; јер је ово крв моја Новога завета која се пролива за многе ради отпуштења гријехова“  (Мт. 26, 26-28).

Последња Пасхална Вечера Христова са Својим ученицима није била само обредна јеврејска вечера, него и потпуно нова Вечера Царства Божјег: “Ево вам завештавам Царство, као што га је Отац мој мени завештао, да једете и пијете за трпезом мојом у Царству моме” (Лк. 22, 29-30). Вршење ове новозаветне Пасхалне Вечере Спаситељ је завештао Својим ученицима: “Ово чините у мој спомен” (Лк. 22, 19). На ове се речи надовезују и речи Апостола Павла у I Корићанима 11, 26: “Јер кадгод једете овај хлеб и ову чашу пијете, смрт Господњу обзнањујете, докле не дође”. Овај последњи Апостолов израз „докле не дође”, као и многобројни други изрази из евхаристијских текстова Новог Завета и прве Цркве, указују на есхатолошки карактер саме Св. Евхаристије и њеног савршавања у историји народа Божјег, који је Црква Божја у Христу Исусу.

Ко врши Ехваристију?

Евхариситију врши епископ или свештеник (презвитер), који и причешћује верни народ.

Шта је Света Тајна причешћа?

То је Света Тајна у којој побожни хришћани под видом хлеба и вина примају истинито тело и крв Господа нашег Исуса Христа. Сходно томе у Литургији се причешћујемо благодарећи Богу што је створио овај свет, што га је из небића привео у биће, што му је дао могућност да у заједници са Њим задобије вечно постојање.

Зашто је потребно да се причешћујемо?

Зато што од тога зависи наш живот вечни. Христос је рекао: „Ко једе моје тело и пије моју крв има живот вечни, и ја ћу га васкрснути у последњи дан“ (Јн. 6, 54). Причешће је један од суштинских момената православне Литургије. Литургија без причешћа служитеља и верника не постоји. Верници прилазе на ђаконов позив: „Са страхом Божијим и вером приступите”, и узмају хлеб и вино (односно тело и крв Христову) – причешћују се даровима на своје спасење.

Које су последице непричешћивања?

У том случају смо у смртној опасности, јер је Господ рекао сасвим јасно: „Ако не једете тела Сина Човечијега и не пијете крви Његове, нећете имати живота у себи“ (Јн. 6, 53).

Kо може да се причести?

Причешћу могу приступити крштени православни верници, који су се претходно припремали постом и молитвом.

Ко не може да се причести?

Не могу се причешћивати некрштени и неправославни, јеретици, шизматици.

Делови Литургије

Света Литургија се састоји из три дела:

1. Проскомидија

Реч ”проскомидија” значи приношење. То је први део Литургије за време кога се просфоре (припремљени квасни хлеб за Литургију) доносе у олтар и припремају за освећење.

1. Литургија оглашених

Оглашени су били људи коју су се припремали за крштење, за прелазак у хришћанску веру. Литургији оглашених у старини могли су да присуствују и покајници, па чак и незнабошци. Тако се по њима, овај део Литургије назива ‘‘Литургија Оглашених”. Оглашени нису стајали заједно са вернима, већ на нарочитом месту у цркви, у припрати. На ђаконов позив: ”Ви који сте оглашени изиђите… Нико од оглашених да не остане…”, морали су изаћи из храма, да би могао почети следећи део Литургије – Литургија верних.

1. Литургија верних

Кад су на позив свештеника оглашени (некрштени) изашли из храма, почиње трећи део Литургије коме могу присуствовати само верни, због чега се и назива Литургија верних. Главни делови Литургије верних су: велики вход, припрема за освећење часних дарова, освећење дарова, припрема за причешће, причешће свештеника и верника, благодарење Богу што нас је примио ка својој божанској тајни и завршетак Литургије.

Улога Духа Светог у Евхаристији

Карактеристично је, међутим, да апостоли нису вршили Вечеру Христову, односно Евхаристију, све док на њих није сишао Дух Свети Утешитељ у дан Педесетнице, од када и почиње да се врши Евхаристија у Цркви као есхатолошка вечера народа Божјег у историји. Тек силаском Духа Светога у Цркву на дан Педесетнице отпочиње извршавање заповести Христове о вршењу Евхаристије у Његов спомен, због чега ће у Источној Цркви и бити толико неопходна и толико наглашена улога Духа Светога у Евхаристији и уопште у литургијском животу Цркве.

Дух Свети је тај који актуализује Господа Христа за све верујуће у Цркви, пошто „нико не може назвати Исуса Господом осим у Духу Светом” (1 Кор. 12, 3; 1 Јн. 4, 2), и пошто „се и једним духом сви ми крстимо у једно тело (= Тело Христово, Црква), и сви се једним Духом напојисмо” (1 Кор. 12, 13).

Једва да је и потребно овде подсећати на то да је целокупно дело Христово, целокупна икономија спасења, од оваплоћења до вазнесења, извршена силом и дејством Духа Светог, Кога је Христос зато и послао од Бога и излио на цркву Своју ( Јн. 15, 26; Дап. 2, 23) да Он као Утешитељ Цркве настави реализацију, актуализацију и конкретизацију Христовог дела у историји у свету.

Зато се Дух Свети даје ученицима Христовим, силази у Цркву, крштава и учлањује у Тело Христово, раздаје харизме ( благодатне дарове) за живот Цркве, тако да се целокупно Христово дело у Цркви врши само и једном. Довољно је погледати само главе 10-14. прве Коринћанима, један дакле изразито евхаристијски контакт, па да се види колико је неопходност молитвеног призивања ( epiklisis =епиклеза, призивање) ради благодатног силаска и присуства Духа Светога при вршењу Евхаристије у Цркви. Јер целокупно спаситељно дело Христово, као што рекосмо, актуализира се и реализује се тек силаском и дејством Духа Светога, зато евхаристијска епиклеза (тј. молитва мољења и призивања Духа Светога) има толико суштински значај у Цркви, тако да се сматра да без ове молитве и призива Светог Духа ни саме речи установе Христове (,,Ово је тело моје…”) не претварају дарове Цркве, хлеб и вино, у Дарове Божије -Тело и Крв Христову.

Због свега овога, вршење Св, Евхаристије у Источној Цркви никада није било само “анамнеза” Тајне Вечере Христове, меморијално спомињање (“комеморација” као код Калвиниста) или просто “понављање” Христове Тајне Вечере у смислу успомене на Христову жртву, него актуализовање и литургијско оприсутњење за нас у Цркви hic et nunc (овде и сада) целокупног дела Христовог укључујући и ta eshata тј. есхатолошку реалност (присутност и приоштивост) Царства Небеског: “Сећајући се ове спасоносне заповести (тј. “Ово чините у мој спомен”), и свега што је за нас учињено – крста, гроба, тридневног васкрстења, вазнесења на небо, седења с десне стране Оца, другог и славног доласка, Твоје од Твојих дарова Теби приносимо ради свих и за све…, и призивамо Те и молимо и преклињемо: ниспошљи Духа Твога Светога на нас и на свете дарове, и учини хлеб овај тело Христа Твога… и чашу ову крв христа Твога, претварајући их Духом Твојим Светим, да буду нама који се причешћујемо на освећење душе, на отпуштање грехова, на заједницу Духа Твога Светога, на испуњење Царства Небеског”. Дух Свети чини Христа присутним у Евхаристији и Цркви као једном и једином Телу Његовом. Црква Свагда јесте и свагда остаје Тело Христово, а Дух Свети  је оживотворитељ, надахнитељ, градитељ и обожитељ тога Христовог Тела, које је Црква. Наравно у Цркви на Евхаристији преко Сина и Духа Светог присутан је и сам Бог Отац, јер је Црква дело све Свете Тројице, и православна источна Литургија (Евхаристија) има од самог почетка изразито тријадолошки карактер: све евхаристијске молитве и особито анафора обраћене су Богу Оцу, од Кога све долази, кроз Сина у Духу Светом, и на коме се све “узноси” . Источна Литургија зато и јесте “благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа”, то јест евхаристијско јављање и саопштавање (приопштавање, причешће) нама Тројичног Царства.

Црква и Света Евхаристија

Христос је и после свог Вазнесења присутан у Цркви Духом Светим у Евхаристији која је од најранијих времена управо схватана као догађај Христовог присуства на земљи до Њeговог Другог Доласка. Служењем Евхаристије у Цркви се непрестано и увек изнова потврђују речи које је Господ изговорио вазносeћи се на небо: „И ево ја сам с вама у све дане до свршетка века“ (Мт. 28, 20). Евхаристија представља суштину вечног Завета Бога са људима установљеног на Тајној вечери. Тада је Господ Христос узео хлеб, благословио га, преломио и дао својим ученицима, рекавши им: „Узмите, јeдите; ово је тело моје, и исто тако, узео чашу и заблагодаривши дао им говорећи: Пијте из ње сви; јер ово је крв моја Новога завета која се излива за многе ради отпуштења грехова“ (Мт. 26, 26-29).

Истоветност Цркве и Евхаристије 

О Евхаристији као централном догађajy y животу Цркве и поистовећењу Евхаристије са Црквом говори се на много места у Светом Писму и у светоотачким делима. Новозаветни списи, а нарочито Јеванђеље по Јовану и посланице апостола Павла, су надахнути евхаристијским доживљајем заjеднице Бога са човеком и односа човека према свету. Једно од места у којем апостол Павле изричито говори о истоветности Цркве и Евхаристије јесте оно из Прве посланице Коринћанима где критикује тамошње хришћане што на сабрањима не једу вечеру Господњу, него свако једе своју вечеру: „Кад се, дакле, сакупљате на једно место не једе се вечера Господња, јер свако своју вечеру пре других једе, ше један гладује, а други се опија. Зар немате кућа да јeдете и пијете? Или презирете Цркву Божију и срамотите оне који немају?“ (1. Кор. 11, 20- 22). Cабирање верних по апостолу Павлу је, дакле, једино оправдано ако има евхаристијски карактер а презирање евхаристијског сабрања представља презирање саме Цркве Божије. Колики је значај Евхаристије за живот Цркве види се и по томе што су, упркос прогонима, први хришћани настојали да се по сваку цену окупљају на евхаристијским сабрањима, И Свети Игњатије Богоносац је на путу ка Риму, где је мученички пострадао за веру, саветовао хришћане у Филаделфији да се сакупљају на једну Евхаристију: „Настојте да учествујете у једној Евхаристији, јер је једно тело Господа нашега Исуса Христа и једна чаша за сједињење крви Његове”. Учење Светог Игњатија да је основ Цркве у Светој Евхаристији, следили су и сви остали Свети оци, који су у својим списима такође истицали да је она централна Црквена Тајна, место истинског преображаја човека и света, у којој се једино може остварити потпуна заједница са Богом.

Евхаристија као принос света Богу

У Евхаристији свет испуњава своје право назначење, преображавајyһи се у њој и постајyhи Тело Христово, односно Црква. Свет је и створен да би био принесен Богу и то приношење се у историји на најсавршенији начин обавља у Литургији, када свештеник изговара речи: „Твоје од Твојих, Теби приносећи због свега и за све“. У Евхаристији хлеб и вино, дејством Светог Духа постају Тело и Крв Христова и људски род у Христу као Новом Адаму, успева да испуни оно што није испунио у првом Адаму, који је требало да оствари непрекидну заједницу између створеног света и нествореног Бога. Принос света Богу је могуће остварити једино у Христу као Сину Божијем који је постао Човек, да би постигао најприсније јединство са људском природом. Људи се, пак, у Евхаристији обожују и охристовљују, и постају синови Божији по благодати, налазећи у Христу непресушни извор живота, будући да је Он Живот. Сходно томе у Литургији се причешћујемо благодарећи Богу што је створио овај свет, што га је из небића привео у биће, што му је дао могућност да у заједници са Њим задобије вечно постојање. На Светој Литургији, која је у сржи свих Светих Тајни, под видом хлеба и вина приноси се Богу тајанствена жртва Тела и Крви Господа Исуса Христа, а којом се ми причешћујемо, ради сједињења са Христом.

Евхаристија као круна Светих Тајни

Веза Цркве и Светих Тајни може се разумети једино у светлу повезаности Цркве и Евхаристије. Велики црквени писац, Дионисије Ареопагит о Евхаристији говори да је у сржи свих Светих Тајни, будући да је Литургија одувек у себи садржавала и све остале Свете Тајне, она није просто средство спасења, нити само једна у низу Светих Тајни. Она даje смисао другим Светим Тајнама, јер у себи садржи целокупну Тајну спасења.  Другим речима, без Евхаристије оне не могу бити делотворне. Тo je очигледно у устројству Свете Тајне свештенства која је незамислива без Евхаристије, јер је немогућe свештенодејствовати мимо ње, будући да сва богослужења и чинодејства извиру из Евхаристије и воде ка њој. Свети Григорије Палама указује да, поред Евхаристије, посебно место међу светим тајнама припада Крштењу: ,,У овим двема (Тајнама) је суштина нашег спасења, пошто је у њима сажет целокупни Домострој Богочовека”. То свакако значи да Крштење није потпуно и нема смисла без Литургије. Оно је једна страна Литургије и не треба да се одвија изван ње, будући да је неопходно да новокрштени узме удела у Причешћy, које је круна светотајинског живота у Цркви. Зато је важно истаћи да је и у наше време неопходио обновити праксу древне Цркве да се новокрштени, непосредно по Крштењу, причесте на Евхаристији. У православној Цркви не постоји, као код римокатолика, временско раздвајање Крштења и Миропомазања, и тиме раздвајање Крштенња и Причешћа, од седам година, Ово раз- двајање није никада било прихваћено од отаца Цркве, јер ,,ако неко не прими Миропомазање, није потпуно крштен”, пише Свети Симеон Солунски, Тиме он наглашава да Крштење, као „живот у Христу”, и Миропомазање, као „живот у Светоме Духу”, нису одвојени видови духовности и не могу постојати одвојено, будући да је реч о једној, двојединој, реалности, која новокрштеног уводи у Цркву као заједницу Свете Тројице и верних.

Почетак новог живота у Богу, кроз Крштење и Миропомазање, налази пуно остварење и осмишљење у Светој Евхаристији као Тајни обожења верних. Зависност између Евхаристије и других Светих Тајни је очигледна и када је реч о односу Литургије и Свете Тајне брака. Свети Симеон Солунски каже да брачни пар „мора да буде спреман да прими Свето Причешће, да би њихово венчање било достојно, а брак ваљан”. Веза између Евхаристије и других Светих Тајни се посебно види у томе што све почињу истим речима као и Евхаристија: „Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа“. Друга заједничка одлика је та што се све Свете Тајне обављају уз благослов епископа као началника евхаристијске заједнице. Зависност Светих Тајни од благослова епископа, потврђуjе њихову зависност од Евхаристије, која је, као што смо већ истакли, извор и средиште јединства свеукупног црквеног живота.

Евхаристија као предукус Другог Христовог доласка

У православном искуству Други долазак Христов и суд су непрестано присутни у животу и богослужењу Цркве, сходно Христовим речима: ,,Сада је суд овоме свету” (Јн. 12, 31). Живот хришћана није отргнут од Господа Исуса Христа, јер је Бог присутан на земљи кроз Духа Светог Утешитеља у Цркви.
Пред поновни Господњи долазак, зато што ће код хришћана љубав охладнети и вера ослабити, умножиће се јереси и расколи. Пред сам крај историје појавиће се и човек безакоња – антихрист који ће бити највећи противник Сина Божијег и хришћанске вере. Појави антихриста претходиће лажни христоси и лажни пророци, који ће показати ,,знаке велике и чудеса да би преварили, ако буде могуће, и изабране” (Мт. 24, 24). У људском роду, пред свршетак света, биће и оних који неће веровати у Други долазак Христов и међу њима ћe cе појавити ругачи који ће говорити: ,,Шта је са обећањем доласка Његова? Јер откако се оци упокојише све стоји тако од пoчетка стварања (2. Петр. 3, 4). Одговор на ова питања дао је већ апостол Петар, рекавши: ,,Не доцни Господ са обећањем као што неки мисле да доцни; него нас дуго трпи јер неће да ико пропадне, но да се сви покају (2, Петр. 3, 9).

Поуку о томе како избећи последњу обману у смутним временима пред Његов Други долазак дао је сам Спаситељ. На питање фарисеја када ћe дoћи Царство Божије, Он је одговорио: ,,Царство Божије не долази на видљив начин јер је Царство Божије унутра у вама (Лк. 17, 20-21), Ове речи не треба схватити тако да је Царство Божије у сваком човеку засебно. Оне значе да је Господ Христос међу нама. Другим речима, Он је међу нама у Цркви, благодаћу Светог Духа.
Христово упозорење да Га не чекају ,,овде или онде, у пустињи или у собама (Мт. 24, 23-26), говори да знаке Његовог доласка не треба тражити споља, него да је Њег, Господа славе, једино могуће препознати у Цркви, превасходно у Светој Евхаристији, у којој имамо предукус Другог доласка и у којој Царство Божије долази у сили. Они који су примили Царство Божије и постали његови учесници у Светим Тајнама, препознаће и антихриста и супротставиће му се, док ће они који нису примили Царство Божије, на несхватив начин постати његови следбеници.

Предукус вечности у Евхаристији

Свети Дух омоryћyje да Црква у историји буде икона, слика Царства Божијег и управо захваљујући Његовом присуству и дејству могуће је већ овде и сада доживети будуће вечно постојање света. Другим речима, свет у Евхаристији добија предукус вечности и Црква га види онаквим какав ће бити у Царству Божијем. Том доживљају доприноси целокупна атмосфера на Литургији која указује на светлост и радост Будућег века: иконе које су у злату, светле одежде свештеника, упаљене свећe, свечано појање. Спасење у Цркви је засновано на сећању на будућност, на догађају Другог и славног доласка Христовог. Речи молитава анамнезе и епиклезе заузимају централно место у Евхаристији. У молитви анамнезе свештенослужитељ се сећа целокупног спасоносног дела Христовог учињеног ради нас (крста, гроба, тридневног Васкрсења, узласка на небеса, седења са десне стране Оца), али се ceћа и догађaja Другог и славног доласка који ће се десити. Meђутим, како је могуће сећати се на будућност? Ceћање на Други долазак Христов је могyhe захваљујући благодатном дејству Духа Светога који будуће Царство уноси у историју. Стога се пре речи: „Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа“, призива Свети Дух у молитви „Царе небесни” да би Литургија отпочела. У току Литургије служашчи се у више наврата моли за ниспослање Духа Светога, а главна молитва Евхаристије – епиклеза, упућује се Богу да пошаље Духа Светога „на нас и на предложене Дарове“, то јест да преобрази, промени елементе овога света, хлеб и вино, као и оне који их приносе, у Господа Христа.