Беседа умировљеног проте Стојадина Павловића у недељу Светих Отаца Првог Васељенског Сабора
16. јун 2024.НЕДЕЉА СЕДМА ПО ВАСКРСУ СВЕТИХ ОТАЦА ПРВОГ ВАСЕЉЕНСКОГ САБОРА (МАЛИ ХРАМ СВЕТОГА САВЕ)
Протекли период од Васкрса до Спасовдана је време десетине Христових јављања роду људском, најчешће преко оних који су били уз Сина Божијег током његове трогодишње проповеди и самих страдања на Голготи. И након свих сведочанстава на која су нас подсетили јеванђелски садржаји, данас и ове седмице прослављамо свете оце Првог васељенског сабора. Прослављамо 318 бораца, тумача и чувара истините науке Христове коју је Он, како ових дана слушасмо и како ћемо имати прилике да се подестимо и о Празнику Педесетнице, оставио својим ученицима да је они пронесу по целом свету. Међу оцима Сабора били су Св Николај Мирликијски, Св Спиридон и Атанасије Велики. Непосредан спор који је иницирао сазивање Првог васељенског сабора у Никеји било је јеретичко Аријево учење. А плод сабора је показао љубав и знање учених људи онога времена и донео исправно веровање формулисано у Символу вере које је допуњено на Другом васељенском сабору. Сабор је утврдио време празновања Васкрса и формулисао 20 разних канона. Континуитет прослављања Светих Божијих људи представља подсећање на оне личности које су сачувале Божанску истину, онако како су је изворно примили од самих апостола.
Од Првог васељенског сабора кроз све векове постојали су противници науке Христове. Господ се стога увек бринуо да Црква његова у свим временима рађа чуваре и тумаче правилног исповедања вере. У српском роду међу савременицима имамо велика имена Божијих угодника који су се својим начином живота и учења придружили светим оцима Првог васељенског сабора и њиховим следбеницима до данашњих дана. Један од тих угодника је и Преподобни отац Јустин Ћелијски који нас је својим писаним делима заједно са Светим Николајем Српским најбоље упознао са Христом. Наконпрогонства и вишедеценијског одсуства из Београда ових дана борави у престоници Србије.
Божји промисао је да је Светац ћелијски у Београд дошао на славу овог града. Дошао је да честита славу граду из којег је протеран. Преподобни Ава је домаћин и гост честитим Београђанима у Храму Светога Саве. Као у Молитви Господњој ми и у овим данима прослављамо, захваљујемо се и молимо Господа узнешеног на небо. За посредника у томе имамо Аву Јустина.
Дошао је на велики дан Вазнесења Христовог. Управо је отац Јустин проповедао у Ћелијама 1966. године да се ”догађајемузношења Христовог на небо завршавају и објашњавају: Свето Богојављење, Велики Петак, Васкрс, Преображење, сво Јеванђеље Господа Исуса Христа, васцела личност Христова и тајна бића човечијег”.
Својим доласком и боравком у Београду показује Ава Јустин преку потребу сталног присуства у овом граду својим делима и преко следбеника Христових. Надамо се у милост Божију и молитве Аве Јустина да ће оцена садашње смотре Београда бити повољнија од оне пре 58 година и да ће по повратку у своје Ћелије и небеској Србији са свим светим Србима, Светим Савом и Светим Николајем појачати молитве за род Српски.
Дошао је, сигурно не случајно, у току Недеље слепога. Очима небеским Преподобни Јустин ставља нам до знања да види нашу личну, породичну и националну слабовидост. Дошао је онима који су њега слушали у Светињи ћелијској гледали поред храма у долини Градца док је деценијама био у заточеништву са комунистичком наногицом. И онима који Христа упознаше читајући дела Преподобног Јустина.
Дошао је Ава Јустин да свима нама који га посећујемо и који му се молимо у Светоћелијској обитељи узврати госта како то иначе у Срба бива. А знамо Оче Јустине да је највећи број твоје духовне деце, поред неба, управо овде у Београду. Молимо те Аво Јустине да опростиш онима који и у ово време не разумеју твој боравак у Београду слично онима од пре више од седам деценија. Они који вуку свој нос и срце по прашини не могу ни да разумеју тебе и теби сличне како стремите ка орловским висинама. Не разумеју да си се узнео оним путем којим се Христос узнео и да ниси отишао ни у каква имагинарна небеса него си у духовној висини на вишем степену а свевремено и са нама који ти се молимо. Опрости нам Оче свети на недовољној борби у очувању чистоте вере Православне и Светосавља.
Опрости Оче Свети онима који у данашње време споља и изнутра понижавају васцели род српски. Понижени су сељаци, ученици и учитељи, студенти, болесници и лекари, судије и професори. Тебе, који знаш како је бити понижен и који си прогањан и понижаван у овом граду када су рођени његови најстарији становници, молимо да умолиш Господа за милост према свим пониженим и уцвељеним, да се смањи број оних који децу Божију потцењују. Онима који се чуде зашто је своју славу прославио ове године у Београду можемо рећи да су речима ”чудити се” синонимне речи ”дивити се”. И ми се дивимо Ави Јустину што је, поред неколико програмских могућности његовог боравка које су биле у опцији, изабрао баш ову. И да се не бринемо – дом Преподобног Јустина у Ћелијама у одсуству његових моштију надзирава први овоземаљско-небески комшија са Лелићког брда Свети Владика Николај и честите монахиње које се о њему брину више од седам деценија.
Нека нам овај однос комшија Светог Николаја и Преподобног оца Јустина буде више од примера, нека нам буде заповест и аманет да чувамо своје домове и домове својих комшија. А домови наши јесу наше породице, наше установе, институције, језик, вера, Отаџбина Србија. Ако све то будемо чували оружјем наших светитеља и свих дивних предака и на свим пољима јунака, препознавајући уљезе на свим колосецима, сигурно ћемо имати шта да оставимо својем потомству…