Епископ Георгије служио Литургију у Храму Светог Саве пред Појасом Пресвете Богородице

Његово Преосвештенство умировљени Епископ канадски г. Георгије, служио је на Духовски уторак, 2. јуна 2026. године, свету архијерејску Литургију у Храму Светог Саве на Врачару, пред Појасом Пресвете Богородице.

Епископу Георгију саслуживали су светогорско монаштво, презвитери и ђакони из разних епархија, уз присуство многобројног верног народа који се сабрао у највећој српској  светињи. Светој Литургији, молитвено је присуствовао Преосвећени Епископ новобрдски г. Иларион.

У току свете Литургије, након сугубе јектеније, а по вековној литургијској традицији светогорског манастира Ватопеда, где се Појас Пресвете Богородице чува, Епископ Георгије је прочитао молитву Пресветој Богородици за мир, здравље и спасење верног народа.

Током читавог богослужења верни народ је у молитвеној тишини и побожности приступао Појасу Пресвете Богородице, поклањајући се једној од највећих светиња православног света.

На крају Свете Литургије беседом се обратио протојереј-ставрофор Јован Милановић, ректор Карловачке богословије и рекао:

– Данас смо се сабрали у светом храму да прославимо празник Свете Педесетнице — велики и спасоносни догађај у животу Цркве, у коме се сећамо силаска Светога Духа на апостоле и свега онога што је тиме даровано човеку. Празник Педесетнице позива нас да се присетимо да смо сви ми крштени у име Оца и Сина и Светога Духа, и да смо запечаћени даром Светога Духа. Тај печат није пролазан нити траје само док смо у овом телу, од коже и костију, већ остаје у векове векова. Управо тим печатом Господ ће нас препознати као Своје. Педесетница није само догађај који се некада збио и завршио, већ празник који непрестано живи у Цркви. Благодат Светога Духа непрестано делује у нама, освећује нас и позива да будемо истински Христови. Као пример тог благодатног живота пред нама стоји Пресвета Богомајка. За њу се каже: „Сва је лепота кћери Цареве изнутра“. Она је у себе примила Христа и носила Га, као што и Црква у себи носи и чува Христа. Зато смо и ми позвани да се присетимо да наша истинска лепота не треба да буде спољашња, пролазна и козметичка, већ унутрашња — лепота душе, лепота благодати и живота у Богу. Истинска лепота човека јесте она која се рађа из вере, смирења, љубави и присуства благодати Божје. Тада човек постаје леп изнутра, а та лепота остаје вечна.