Отац Бранислав: Наш живот треба да меримо мером Христовом

У Недељу 12. по Духовима, 23. августа 2026. године, у малој цркви Светог Саве на Врачару, служена је Света Литургија којом је началствовао протојереј Бранислав Кличковић.

Саслуживали су му протојереј Предраг Докић и протођакон Младен Ковачевић, док су за певницом појали теолози. Сабрани у молитви, верни народ је учествовао у Светој Литургији, благодарећи Господу на Његовим даровима.

После прочитаног еванђелског зачала, пригодном беседом обратио се отац Бранислав, рекавши:

Поставља нам се питање: да ли је материјално богатство услов за срећу човека на земљи? Господ нам на ово питање даје јасан одговор кроз сусрет са богатим младићем, који је желео да задобије живот вечни. Он је од младости живео добрим и исправним животом и испуњавао Божје заповести. Међутим, када је Господ од њега затражио нешто више, рекавши: „Ако хоћеш савршен да будеш, иди, продај све што имаш и подај сиромасима, па хајде за мном“, младић се ожалостио и отишао. Његово срце је, и поред свега доброга што је чинио, било везано за материјалне ствари и богатство. И богатство и сиромаштво могу бити дати човеку од Бога, али ни једно ни друго само по себи није услов за истинску срећу. Све што нам је дато у овоме животу треба да буде средство, а не циљ. Посебан проблем представља граница између сиромаштва и богатства, јер човек који поседује много често никада није задовољан оним што има. Увек жели још, увек му је потребно више, и тако човек може постати роб сопственог богатства. Зато истински живот није одређен ни богатством ни сиромаштвом, већ љубављу према Богу. Наш живот треба да меримо мером Христовом. Треба да чезнемо за Христом и за Његовом славом, јер једино у Њему можемо пронаћи истинско испуњење и смисао живота. Божја помоћ нам је потребна у свим нашим подухватима. Потребно је да тежимо савршенству, да непрестано жудимо за тим да будемо ближи Богу и да свој живот усмеравамо ка Њему. Када нам понестане чврсте вере, не треба да очајавамо, већ да се молимо Богу да нам је подари и да у нашим срцима поново загреје пламичак љубави. Тај пламичак љубави, иако можда мали, може поново да загреје наше срце и да нам помогне да живимо у љубави, вери и поверењу у Бога. Зато није богатство оно што човека чини срећним, нити је сиромаштво оно што га чини несрећним. Човека испуњава љубав према Богу, вера у Њега и жеља да свој живот усагласи са Христом.