Отац Мирослав: Апостол Петар сведочи снагу покајања, а апостол Павле силу преображења

На празник Светих славних и свехвалних апостола Петра и Павла – Петровдана, 11. јула 2026. године, у малој Светосавској цркви на Врачару, служена је света Литургија којом је началствовао јереј Мирослав Васић, уз саслужење протојереја Бранислава Кличковића, као и протођакона Младена Ковачевића.

Верном народу после прочитаног Јеванђеља, обратио се пастирским словом отац Мирослав, рекавши:

• Данас прослављамо Свете славне и свехвалне апостоле Петра и Павла. Господ је изабрао многе ученике, али је управо овој двојици даровао посебно место у историји спасења и у животу Цркве. На први поглед, тешко је пронаћи двојицу различитијих људи. Апостол Петар био је прост рибар, док је апостол Павле био образован човек, велике учености. Петар је од првог позива пошао за Христом, док је Павле, тада још Савле, био прогонитељ Цркве и хришћана. Управо тиме Господ показује да човека не вреднује према његовом пореклу, занимању или образовању, већ према ономе што, благодаћу Божјом, може да учини за Цркву и за спасење људи. Када је Господ упитао ученике: „А ви шта велите, ко сам ја?“, апостол Петар је исповедио: „Ти си Христос, Син Бога живога.“ Господ му је на то одговорио: „Није ти то открила крв и тело, него Отац мој који је на небесима.“ Овим нам Христос открива да је права вера пре свега дар Божји, који човек прима отварајући своје срце за Божју благодат. Затим Господ Петру говори да је он камен и да ће на том камену сазидати Цркву Своју. Иако знамо да се Петар у тренуцима страха три пута одрекао Христа, његово искрено покајање учинило га је стубом и стеном Цркве. Зато нас његов живот учи да никада није касно за повратак Богу и да искрено покајање увек отвара пут спасењу. Апостол Павле је, са друге стране, позван на путу за Дамаск. Од сусрета са Васкрслим Христом његов живот се у потпуности мења. Оставља своју дотадашњу ученост, од прогонитеља хришћана постаје најревноснији проповедник Јеванђеља. Зато ће касније рећи: „Не живим више ја, него Христос живи у мени.“ Његов живот представља најснажнији пример истинског преображења које сусрет са Христом доноси човеку. Због тога су обојица апостола подједнако значајна за Цркву. Апостол Петар сведочи снагу покајања, а апостол Павле силу преображења. На крају свог земаљског живота обојица су своју веру запечатили мученичком смрћу: Петар је разапет на крсту, а Павле посечен мачем. Оно што је свет сматрао поразом, постало је велика победа Цркве Христове. И данас, после готово две хиљаде година, Христос исто питање упућује свакоме од нас: „А ви шта велите, ко сам ја?“ Одговор на то питање не даје се само речима, већ целокупним нашим животом, вером, покајањем и спремношћу да следимо Господа, по примеру светих апостола Петра и Павла.

Молитвено учешће у светом евхаристијском сабрању узео је и многобројни верни народ испунивши малу цркву, уз појање Појаца Цркве Светог Саве.