Отац Мирослав: Није најважније колико је наша мрежа пуна, већ ко се налази у нашој лађи

У Недељу 18. по Духовима, 4. октобра 2026. године, у малој цркви Светог Саве на Врачару, служена је Света Литургија којом је началствовао јереј Мирослав Васић, уз саслужење протођакона Младена ковачевића.

Молитвено учешће у светом евхаристијском сабрању узео је и многобројни верни народ испунивши малу цркву, уз појање Појаца Цркве Светог Саве.

После прочитаног еванђелског зачала, пригодном беседом обратио се отац Мирослав, рекавши:

– Човек живи у времену у којем жели да зна све – шта ће бити сутра, шта га очекује и шта ће му се догодити. Али онда дође тренутак када схватимо да не можемо све да предвидимо и да немамо увек решење за оно што је пред нама. Данас смо у Јеванђељу чули како пред Христом стоји човек који се целу ноћ трудио, бацао мрежу, али није ништа ухватио. И управо тада долази Христос. Бог нам се често не открива онда када нам све иде од руке, када мислимо да све можемо сами и да имамо решење за сваки проблем. Он нам се открива онда када останемо без сопствених решења, када схватимо да више не можемо сами. Тада најпре зовемо људе, тражимо помоћ од оних око себе, а онда се окренемо Господу и кажемо: „Господе, помози.“ Зато је важан овај Петров поступак – да поново баци мрежу. Он је то учинио не зато што је стекао неко ново знање или зато што је знао шта ће се догодити, већ зато што је послушао Господа. И управо ту се открива важна порука данашњег Јеванђеља. Није најважније колико је наша мрежа пуна, колико смо постигли и колико смо успели да сакупимо. Најважније је ко се налази у нашој лађи. А у нашој лађи треба да буде сам Христос. Када је Христос са нама, и онда када су наше мреже празне, када се трудимо а не видимо плодове свога труда, имамо коме да се обратимо и на кога да се ослонимо. Зато је важно да у свему што чинимо не заборавимо Господа и да, попут апостола Петра, имамо поверења у Његову реч и онда када нам се чини да смо већ све покушали.