Патријарх Порфирије: Створени смо да будемо храмови Духа Светога, а не дом нечистих сила

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је, у Недељу 5. по Духовима, Светом архијерејском Литургијом у Храму Светог Саве на Врачару.

Његовој Светости саслуживали су преосвећена господа викарни епископи: новобрдски Иларион, топлички Петар, јенопољски Никон, као и свештенство Храма Светог Саве.

После прочитаног јеванђелског зачала, сабраном верном народу, архипастирском беседом обратио се Светејши Патријарх рекавши:

• Ми знамо да смо створени за мир, за радост и за љубав. То знамо и срцем и вером, јер знамо да је наш Бог – Бог љубави. Он из љубави ствара свет, из љубави ствара човека и дарује му све што му је потребно да би на Божју љубав одговорио љубављу. Када живимо у заједници и јединству са Њим, тада имамо мир, истину и пуноћу живота. Међутим, данашње Јеванђеље потврђује и једну другу истину – да човек може да одбаци све оно што му је Бог даровао и да злоупотреби своју слободу. Иако смо створени да будемо храмови Духа Светога, можемо постати пребивалиште нечистих сила ако се удаљимо од Бога. Управо то нам показује данашња јеванђелска прича. Пред нама је трагична слика двојице људи који су одбацили Бога и постали опседнути нечистим духовима. У разговору са њима Господ пита: „Како ти је име?“ Одговор гласи: „Легион.“ То није само име демона, већ сведочанство да су изгубили свој лични идентитет. Више не знају ко су, одакле долазе и куда иду. Човек који изгуби заједницу са Богом постепено губи и себе. Када човек одбаци Господа, оставља простор силама зла да овладају његовим животом. Тада све што чини постаје опасно и за њега и за људе око њега. Долази до тога да више не влада собом, да не препознаје себе и да својим делима показује да није у заједници са Богом. Међутим, морамо знати да демонске силе не могу, мимо наше воље, да завладају нашим срцем и душом. То се дешава онда када ми, у дубини свога бића, одбијамо да творимо вољу Божју и да живимо по Јеванђељу. Када добра овога света ставимо испред Бога, када дозволимо да нам срце постане успавано, а савест немарна, тада сами отварамо врата злу. Довољно је да оставимо и најмањи отвор за самољубље, гордост, мржњу, завист или љубомору. Довољно је да пожелимо више за себе него за ближње, да себе поставимо у средиште свега и да свесно пристанемо на грех. Тада мало-помало дајемо простор силама таме, мислећи да увек има времена за покајање и повратак у Очев дом. Али долази тренутак када човек више није господар својих страсти, него страсти постају господари њега. Тада оне управљају његовим животом и човек постаје налик јеванђелским бесомучницима. Ипак, Господ никада не оставља човека. Он силази и у најдубљу таму, у сам ад, да спасе свакога ко жели спасење. Христос не одустаје ни од једног човека. Зато нас не спасавају само људске методе, већ вера, поверење у Бога и искрено покајање. Спасење почиње онда када читаво своје биће предамо у руке Божје. Зато се и данас дешава да многима смета сам помен Цркве? Не зато што су хришћани бољи од других, него зато што присуство Христово открива истину. Црква је као огледало у коме човек види своје опредељење, своје слабости, неправду и лаж. Зато многи, као некадашњи Гадаринци, говоре Христу: „Иди од нас. Не требаш нам.“ Не зато што им Христос чини зло, него зато што Његово присуство позива на промену живота. Зато Господ каже: „Да нисам дошао, греха не би имали.“ То значи да, да Христос није дошао и открио шта је истина, а шта лаж, човек би увек могао да налази оправдање за своје погрешне изборе. Али сада је Истина дошла међу нас и свако је позван да се определи за њу. Нека нам Господ дарује чврсту, смирену и живу веру, да Му отворимо своје срце и да никада не кажемо: „Зашто си дошао?“, већ да, заједно са првим хришћанима, непрестано узносимо молитву: „Дођи, Господе! Мараната.“

Лепоти литургијског сабрања допринели су Хор и појци Храма Светог Саве, у молитвеном присуству многобројног благочестивог верног народа.