Благодат која наставља да дише кроз молитву

Благословом Његове Светости Патријарха Порфирија, братство Храма Светог Саве почеће, свакога петка након вечерње службе, са служењем Молебног канона Пресветој Богородици пред иконом Њеног Појаса.

Изненађење. Врло често се могло чути да је главни утисак о ономе што се догодило у Београду између 22. маја и 6. јуна изненађење. Догодило се нешто што „нико“ није очекивао. Међутим, то „нико“ се претворило у „некога“, претворило се у десетине хиљада људи који су изненађеност преобразили у чудо.

А шта је чудо? Из хришћанске перспективе, чудо је оно што мења и превазилази поредак природе, ремети оно што логиком овога света следује. Чудо није неразумљиво, видљиво нарушавање природних закона, као некаква божанска „магија“ или „трик“, изведен зато да би људи поверовали у Бога. Чудо је оно што изгледа немогуће, а што благодаћу Божијом бива преображено у добро и реално.

Управо из тог разлога, питање о чуду које се догодило требало би започети од његовог хришћанског схватања и разумевања. Треба напоменути да Јеванђеље пориче чудо као „узрок вере“, као доказ постојања Божјег. За хришћане вера не потиче од чуда, него чудо потиче од вере. Они који следе за Богочовеком Христом не чине то због чуда, него због слободе и љубави које пројављују својим делима.

Баш то се догодило пред нашим очима. Пројавило се благодатно чудо. Пројавила се љубав Оне која је родила Љубав. Пројавила се благост преко Оне којој је Благовест од архангела објављена. Пројавило се спасење преко Мајке која је родила Спаситеља који се вазнео на небо и сео са десне стране Оца.

Благословом Његове Светости Патријарха српског господина Порфирија и високопреподобног архимандрита Јефрема, игумана манастира Ватопед, наш град и нашу земљу походила је, нико други до Пресвета Богородица, чији је Пречасни Појас закрилио све нас. Хиљаде људи, дани и ноћи, сунце и врућина, али и киша и хладноћа, нешто су што се може сажети у једну реч – мир. Мир који је владао међу верним народом који је стрпљиво чекао у реду испред Храма Светог Саве да се поклони Светињи, мир који су имали сви они који су свакодневно приносили благодарење и хвалу пред Чашом Живота, мир који може да подари само Она која је у својој утроби носила Даваоца Мира.

Сведочили смо да за све нас Мајка Божија и Њен благослов надилазе све оно што нам чини свакодневицу, све оно због чега смо свакодневно заузети и немамо времена. Свака друга вест и догађај у тим данима нису имали никакву важност и тежину. Све је утихнуло пред Оном која нас својим благословом крепи да издржимо напоре и покажемо труд који нам се у свакодневици чини немогућим, Оном која нас испраћа са својим благословом у живот који је пред нама.

Стари и млади, родитељи и деца, здрави и болесни, богати и сиромашни, сви заједно смирени, стрпљиви и благодарни јер је испред нас Појас Оне која сва наша благодарења и молбе приноси Своме Сину. Све око нас пред Њом у глас оприсутњује речи пророка Давида: „Све што дише нека хвали Господа.“

А шта је то што остаје након испраћаја ове светиње?

Остаје жеља да благодат Божија и благослов Пресвете Богомајке буду што присутнији у нашем животу. Најадекватнији одговор на ту чежњу јесте молитва. Молитва кроз коју наставља да дише благодат.

Тога ради, благословом Његове Светости, братство Храма Светог Саве почеће, свакога петка након вечерње службе, са служењем Молебног канона Пресветој Богородици пред иконом Њеног Појаса.

Пресвета Богородице, спаси нас.