НЕДЕЉА 11. ПО ДУХОВИМА Отац Предраг: Снага хришћанина је у опраштању, јер човек који прашта не губи, он добија слободу

У Недељу 11. по Духовима, 16. августа 2026. године, у малој цркви Светог Саве на Врачару, служена је Света Литургија којом је началствовао протојереј Предраг Продић.

Саслуживали су му протојереј-ставрофор Радивој Панић, ђакон Никола Рашковић и ђакон Владимир Милановић из Антверпена, западно-европска Епархија, док су за певницом појали теолози. Сабрани у молитви, верни народ је учествовао у Светој Литургији, благодарећи Господу на Његовим даровима.

После прочитаног еванђелског зачала, пригодном беседом обратио се отац Предраг, рекавши:

• Не питајте сада ко је крив. Не питајте ко је први почео. Не питајте ко је више повредио кога. Запитајте себе: „Да ли у мом срцу постоји неко коме још нисам опростио?“ Можда је то брат. Можда сестра. Можда пријатељ. Можда неко из породице. Можда човек са којим годинама не разговарамо. А можда смо ми некоме нешто учинили, па чекамо да се он први јави. Данас нас Христос позива да направимо први корак. Не зато што смо слаби. Него зато што смо Христови. И на крају, браћо и сестре, сетимо се једне једноставне истине: Сви ми живимо од Божијег опраштања. Свако од нас стоји пред Богом са својим слабостима, падовима и гресима. И када бисмо били савршенији, опет бисмо зависили од Божије милости. Зато немојмо бити као човек из данашњег Јеванђеља — да нама буде опроштено много, а да ми другоме не можемо опростити мало. Када следећи пут будемо изговарали: „И опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим“, Помислимо на онога коме треба да опростимо. И онда рецимо: „Господе, дај ми снаге да опростим, као што Ти мени опрашташ.“ Можда ће управо та молитва бити почетак једног новог преображаја мога боћа. Снага хришћанина је у опраштању, јер човек који прашта не губи, он добија слободу. Добија мир. Добија брата. А изнад свега — постаје сличнији Христу. Зато, браћо и сестре, изађимо данас из храма са једном одлуком: Нећу више да храним мржњу у своме срцу. Молићу се за онога који ме је повредио.Опростићу колико могу. А тамо где ја не могу — молићу Господа да Он доврши оно што ја не умем. И тада ће наше срце постати место у коме може да живи Христос. Нека би нам Господ дао снаге да праштамо, смирења да тражимо опроштај и љубави да никога не избацимо из свога срца.